Ovo je bila njihova godina

Publika je podsticaj

Sjajno odigranom rolom princa Dezirea, u klasičnom baletu „Uspavana lepotica“, Igor Pastor, 23-godišnji baletski umetnik, u ovoj godini je stekao naklonost publike i stručne javnosti. Iako nije u 2013. osvojio nijednu nagradu ipak se, po ostvarenim ulogama, može reći da je ovo bila njegova godina. Pastor je u rodnom Novom Sadu završio baletsko školovanje i dobio prvi angažman 2009. u SNP, a potom i u Sarajevu. Pre tri sezone  Narodno pozorište u Beogradu postaje njegova matična kuća, gde igra celokupni baletski repertoar od klasičnog, neoklasičnog do savremenog. Da nabrojimo samo neke od predstava kao što su „Labudovo jezero“, „Žizela“, „Bajadera“, potom baleti „Napoli“ i „Petar Pan“ Brusa Stajvela, „Interval“ Zorana Markovića, „Ko to tamo peva“ Staše Zurovca, „Aleksandar“ Ronalda Savkovića, „Jesenje cveće“ Mari-Klod Pjetragale, „Six Dances“ Jiržija Kilijana itd.

 Po čemu će pamtiti 2013, Igor Pastor kaže:

– Godina na izmaku bila je u znaku Dezirea iz „Uspavane lepotice“, koju sam spremao sa Konstantinom Kostjukovom i sazreo u igračkom smislu zahvaljujući njemu. Ovu sezonu obeležili su i  moji nastupi u predstavama „Petar Pan“ i „Aleksandar“.

Od svega što je odigrao u domenu savremenog baleta, naš sagovornik izdvaja:

– Volim da igram u predstavi Staše Zurovca „Ko to tamo peva“ zato što je šaljiva, ima sjajnu energiju i živi već deset godina. Planova ima, pripremam za naredni period zahtevnu ulogu princa u baletu „Krcko Oraščić“, u koreografiji Kostjukova. Na sceni sam stekao veliko iskustvo sarađujući sa Mari-Klod Pjetragalom, Ronaldom Savkovićem, Krunislavom Simićem i Aleksandrom Ilićem. A podsticaj u radu pruža mi publika i aplauzi na kraju predstave.

B.Lijeskić

Nikola Rakočević

Među najboljima u Evropi

Nikola Rakočević uvršten je među 10 najboljih mladih glumaca Evrope i dobio titulu „Shooting Star” (Zvezda u usponu) za 2014, objavila je nedavno „Evropska filmska promocija”. Ovim priznanjem, Rakočević je trijumfalno zaokružio već uspešnu 2013. godinu.

Mladi glumac, koga pamtimo po ulozi u filmu „Šišanje”, u ovoj godini bio je vrlo prisutan na filmskim platnima. Ostvario je zapažene uloge u filmovima „Krugovi” Srdana Golubovića i „S/Kidanje” Koste Đorđevića.

U obrazloženju žirija za nagradu „Shooting Star” navedeno je da se „najmlađi među glavnim glumcima u filmu `Krugovi`, Rakočević, snažno izdvaja izrazito živopisnom glumom. Uz energiju i harizmu, Nikola poseduje i impresivan glumački dijapazon što mu daje sjajni kasting potencijal”, ocenio je žiri.

Rakočević je rekao da „shvata šta to priznanje može da znači”, naglasivši da su prethodni dobitnici, među kojima je i aktuelni Džejms Bond – Danijel Krejg, izgradili ozbiljne karijere.

– Većina ljudi iz istočne Evrope i sa Balkana, koji su bili nominovani za to priznanje, kasnije su napravili svetske karijere. To je jedna od mogućnosti, a meni lično mnogo znači – rekao je glumac i dodao:

– To može da bude vetar u leđa, da kada izađete na scenu ili stanete ispred kamere imate osećaj samopouzdanja i sigurnosti koje vam ta nagrada daje. To je nešto što ozbiljno može da utiče na karijeru.

U Novoj godini, Rakočević će se predstaviti medijima i predstavnicima filmske industrije na Berlinskom festivalu, a gledaćemo ga u novom filmu Dušana Milića – „Travelator”.

I. A.

Valentina Topalović

Stihovi nastali na muzici

Valentina Topalović (1990), pesnikinja, prva je dobitnica novoustanovljene nagrade „Dragomir Brajković”, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Beograda mladim pesnicima do 25 godina. Rođena je u Foči, studira grčki jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je zbirke „Soha nebeska”, koju je objavila izdavačka kuća „Bernar” iz Beograda.

Imala je sreće, objašnjava, da raste u umetničkoj porodici, pored majke glumice i pesnikinje i oca profesora književnosti, koji je preuzeo na sebe ulogu čuvara umetnosti u njihovom plemenu, vredno beležeći sve, od prvih pokušaja pisanja, do svih uzgrednih misaonih izliva. U zbirci „Soha nebeska” napravljen je presek onoga što je do sada stvarala. To je celina koja funkcioniše samo zato što nijedan njen deo ne pripada nigde. Htela je da pokaže kako i ono što je svoje i strano – može da pripada negde, baš zbog svoje osobine da ne pripada nigde, nijednom skupu. Posle ove zbirke, objašnjava, počela je da piše drugačije, svesna da se sad može još dublje i sasvim rasterećeno uneti u neku novu priču. Nagradu „Dragomir Brajković” dobila je za pesme koje su nastale na muzici i melodiji, više nego na samoj književnosti.

Smatra da je oslobađanje od kanona i stega u stvaralačkom izrazu u isti mah i dobro i loše: dobro je jer omogućava da se izbegne proračunatost u pisanju, akcenat se stavlja na suštinu, pa samim tim deluje i iskrenije, a loše je jer olakšava banalizovanje i degradaciju. Pisati o savremenom čoveku, znači pisati o sebi, kao pripadajućem delu ove i ovakve stvarnosti. Na njenoj književnoj mapi nežno su ucrtani Kiš i Andrić, Crnjanski i Risto Ratković, Bunjin i Dostojevski, Kavafis i Elitis, i mnogi drugi, ne manje vredni, koji sačinjavaju jedinstven niz ljubavi u reči. Od svih tih divnih pisaca, malo je, veli, usvojila, u pogledu forme i tematike, ali jeste ono najbitnije: uspela je da se liši ušminkavanja stvarnosti i pronađe sebe u košmaru i lepoti životnog vrtloga.

Ono što za Valentinu Topalović ima snagu i smisao, jednako kao reč, jesu boje i muzika. Neki, gotovo ljubavni odnos oseća prema džez muzici, napuklim glasovima i polutami i usporenosti barova. To se ugnezdilo u njene pesme, ako ne očigledno, a ono uvek kao neki tihi ritam.

Z. R.

Nenad Ivović

Uživanje svakog trenutka na sceni

Pijanista Nenad Ivović (21) dobitnik je prve nagrade na festivalu „Korak ka savršenstvu”, održanom letos u Sankt Peterburgu. U finalu je nastupio u dvorani „Dmitrij Šostakovič”, i sa Lenjingradskom filharmonijom svirao Drugi Rahmanjinov koncert za klavir i orkestar. Pored ove, Ivović je dobio i dve specijalne nagrade, za najbolje izvođenje ruskog dela i nagradu Evropskog muzičkog takmičenja mladih (EMCY). Nagrade podrazumevaju organizovanje koncerata u naredne dve sezone, a prvi nastup već je održao u septembru u Ajndhovenu (Holandija), gde ga je publika stojeći pozdravila ovacijama.

Ivović je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi Nevene Popović. Održao je veliki broj nastupa u zemlji i inostranstvu, a dobitnik je i nagrade „Olga Mihailović” za najtalentovanijeg pijanistu generacije.

– Trenutno sam u Tel Avivu gde sam nastavio svoje master studije, u „Buchmann-Mehta School of Music”, sa poznatim profesorom Emanuelom Krasovskim. Sarađujem sa najeminentnijim pedagozima i umetnicima na svetu. Ovde sam nepuna tri meseca, ali znam da će znanje i iskustvo koje sam već dobio, i koje ću tek steći, izuzetno uticati na formiranje moje umetničke ličnosti – kaže Ivović.

U okviru obeležavanja 105 godina diplomatskih odnosa Srbije i Egipta, ove godine svirao je u Operi u Aleksandriji, kao i u Kairu, gde je izveo dela Skarlatija, Franka i Musorgskog.

– Svaki solista ima mogućnost da izrazi svoju umetničku individualnost, što u orkestru nemate priliku. Ali svim muzičarima jedno je ipak zajedničko, a to je uživanje svakog trenutka na sceni – kaže ovaj mladi pijanista.

M. S.

Saša Tkačenko

Stvara bez kompromisa

Za izložbu fotografija „Is This Real Life” u Narodnom muzeju u Beogradu Saša Tkačenko (34) nagrađen je ove godine priznanjem „Dimitrije Bašičević Mangelos”, koje se dodeljuje za „osoben iizvanredan višegodišnji umetnički rad”. Nagrada, ustanovljena 2002, podrazumevašestonedeljni studijski boravak u prestižnom umetničkom centru ISCP (International Studio and Curatorial Program) u Njujorku. O iskustvu svog boravka u Americi Tkačenko kaže:

–Sistem koji funkcioniše, u kojem ništa nije prepušteno slučaju, brzo vam pronađe svrhu, a posle je sve na vama. Dobio sam priliku da se upoznam sa kustosima i umetnicima i da predstavim svoj rad njihovoj javnosti. Sada, sa distance od nekoliko meseci, svestan sam nesporne dobrobiti mog boravka tamo. Prioritet mi je da uskoro predstavim seriju radova u različitim medijima, nastalih u Njujorku, u kojima dekonstruišem kult zastave.

Ovaj umetnik koji jediplomirao vajarstvo 2007.na FPU u Beogradu, a usavršavao se na Letnjoj umetničkoj akademiji u Salcburgu, ističe da je ova nagrada jedna od onih stvari koje ga iznova motivišu da uprkos svemu stvara bez kompromisa.

– Želim da verujem da postoje ljudi koji mogu da se izdignu i stvore prostor u kojem će ovakav uspeh biti relevantan, uprkos degradiranom sistemu vrednosti u kojem funkcionišemo. Sa druge strane, kada pogledam kako neke druge sredine tretiraju svoje ,,Mangelose” brzo se vratim u realnost koja se, izgleda, ovde još dugo neće promeniti.

Tkačenko je osnivač festivala „Sound&Visions” (2010) u rodnom Majdanpeku, a zajedno sa grupom umetnika ove godine pokrenuo je veb-platformu za savremenu umetnost „Supervizuelna.com”. Njegoviradovi nalaze se u kolekcijama Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i „Telenor” kolekciji savremene srpske umetnosti.

M. D.

Milan Marić (Foto Z. Kršljanin)

Od sportiste do Gavrila Principa

Protekla godina je jako bitna za mene i pamtiću je celog života. Pored toga što sam diplomirao glumu, imao sam sreću da dobijem stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu što je danas, znamo, prava retkost. A da je bila naporna, bila je!... kaže glumac Milan Marić koji će 2013. godinu pamtiti po mnogo čemu.

Ovih dana Milan Marić, koji ima samo 23 godine, iskušava svoj glumački potencijal u građenju lika Gavrila Principa koji mu je ponudio iskusni reditelj Dino Mustafić u najnovijoj drami Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob”, čija premijera se očekuje početkom marta 2014. godine na sceni Bitef teatra.

Milan Marić je tek pre nekoliko meseci diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Biljane Mašić, a u njegovoj biografiji već je ubeležen veliki broj predstava u kojima igra. Scenski iskorak  ostvario je u JDP-u u predstavama „Hinkeman: šta mora neka bude” V. Boškovića, u režija Andreja Nosova, „Sumnjivo lice” B. Nušića, u režiji Jagoša Markovića, „Gospođica” I. Andrića, u režija Gorčina Stojanovića. Pozorišna publika ima priliku da ga vidi i na sceni Ateljea 212 u ostvarenjima „Zoran Đinđić” Olivera Frljića, „Pedeset udaraca” T. Baračkov, u režiji Ane Grigorović, „Zbogom SFRJ” Kokana Mladenovića, kao i u predstavi „Glad” tandema Bošković–Nosov...

U tinejdžerskim godinama Marić je bio zakleti sportista. Trenirao je odbojku, fudbal i plivanje. Sasvim slučajno u to vreme je otišao u „Dadov” gde je osetio čari scene i okrenuo se glumi.

– Glumački posao jeste težak, ali i divan. Teško je bilo šta raditi iskreno i do kraja, ali sada dolazimo do pitanja: koliko smo spremni da idemo duboko sa sobom, da pustimo da nas boli, odnosno da uživamo u čarima umetnosti, da to radimo pošteno. Ne žurim nigde!

B. G. Trebješanin