Ово је била њихова година

Публика је подстицај

Сјајно одиграном ролом принца Дезиреа, у класичном балету „Успавана лепотица“, Игор Пастор, 23-годишњи балетски уметник, у овој години је стекао наклоност публике и стручне јавности. Иако није у 2013. освојио ниједну награду ипак се, по оствареним улогама, може рећи да је ово била његова година. Пастор је у родном Новом Саду завршио балетско школовање и добио први ангажман 2009. у СНП, а потом и у Сарајеву. Пре три сезоне  Народно позориште у Београду постаје његова матична кућа, где игра целокупни балетски репертоар од класичног, неокласичног до савременог. Да набројимо само неке од представа као што су „Лабудово језеро“, „Жизела“, „Бајадера“, потом балети „Наполи“ и „Петар Пан“ Бруса Стајвела, „Интервал“ Зорана Марковића, „Ко то тамо пева“ Сташе Зуровца, „Александар“ Роналда Савковића, „Јесење цвеће“ Мари-Клод Пјетрагале, „Six Dances“ Јиржија Килијана итд.

 По чему ће памтити 2013, Игор Пастор каже:

– Година на измаку била је у знаку Дезиреа из „Успаване лепотице“, коју сам спремао са Константином Костјуковом и сазрео у играчком смислу захваљујући њему. Ову сезону обележили су и  моји наступи у представама „Петар Пан“ и „Александар“.

Од свега што је одиграо у домену савременог балета, наш саговорник издваја:

– Волим да играм у представи Сташе Зуровца „Ко то тамо пева“ зато што је шаљива, има сјајну енергију и живи већ десет година. Планова има, припремам за наредни период захтевну улогу принца у балету „Крцко Орашчић“, у кореографији Костјукова. На сцени сам стекао велико искуство сарађујући са Мари-Клод Пјетрагалом, Роналдом Савковићем, Круниславом Симићем и Александром Илићем. А подстицај у раду пружа ми публика и аплаузи на крају представе.

Б.Лијескић

Никола Ракочевић

Међу најбољима у Европи

Никола Ракочевић уврштен је међу 10 најбољих младих глумаца Европе и добио титулу „Shooting Star” (Звезда у успону) за 2014, објавила је недавно „Европска филмска промоција”. Овим признањем, Ракочевић је тријумфално заокружио већ успешну 2013. годину.

Млади глумац, кога памтимо по улози у филму „Шишање”, у овој години био је врло присутан на филмским платнима. Остварио је запажене улоге у филмовима „Кругови” Срдана Голубовића и „С/Кидање” Косте Ђорђевића.

У образложењу жирија за награду „Shooting Star” наведено је да се „најмлађи међу главним глумцима у филму `Кругови`, Ракочевић, снажно издваја изразито живописном глумом. Уз енергију и харизму, Никола поседује и импресиван глумачки дијапазон што му даје сјајни кастинг потенцијал”, оценио је жири.

Ракочевић је рекао да „схвата шта то признање може да значи”, нагласивши да су претходни добитници, међу којима је и актуелни Џејмс Бонд – Данијел Крејг, изградили озбиљне каријере.

– Већина људи из источне Европе и са Балкана, који су били номиновани за то признање, касније су направили светске каријере. То је једна од могућности, а мени лично много значи – рекао је глумац и додао:

– То може да буде ветар у леђа, да када изађете на сцену или станете испред камере имате осећај самопоуздања и сигурности које вам та награда даје. То је нешто што озбиљно може да утиче на каријеру.

У Новој години, Ракочевић ће се представити медијима и представницима филмске индустрије на Берлинском фестивалу, а гледаћемо га у новом филму Душана Милића – „Травелатор”.

И. А.

Валентина Топаловић

Стихови настали на музици

Валентина Топаловић (1990), песникиња, прва је добитница новоустановљене награде „Драгомир Брајковић”, коју додељује Културно-просветна заједница Београда младим песницима до 25 година. Рођена је у Фочи, студира грчки језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Аутор је збирке „Соха небеска”, коју је објавила издавачка кућа „Бернар” из Београда.

Имала је среће, објашњава, да расте у уметничкој породици, поред мајке глумице и песникиње и оца професора књижевности, који је преузео на себе улогу чувара уметности у њиховом племену, вредно бележећи све, од првих покушаја писања, до свих узгредних мисаоних излива. У збирци „Соха небеска” направљен је пресек онога што је до сада стварала. То је целина која функционише само зато што ниједан њен део не припада нигде. Хтела је да покаже како и оно што је своје и страно – може да припада негде, баш због своје особине да не припада нигде, ниједном скупу. После ове збирке, објашњава, почела је да пише другачије, свесна да се сад може још дубље и сасвим растерећено унети у неку нову причу. Награду „Драгомир Брајковић” добила је за песме које су настале на музици и мелодији, више него на самој књижевности.

Сматра да је ослобађање од канона и стега у стваралачком изразу у исти мах и добро и лоше: добро је јер омогућава да се избегне прорачунатост у писању, акценат се ставља на суштину, па самим тим делује и искреније, а лоше је јер олакшава банализовање и деградацију. Писати о савременом човеку, значи писати о себи, као припадајућем делу ове и овакве стварности. На њеној књижевној мапи нежно су уцртани Киш и Андрић, Црњански и Ристо Ратковић, Буњин и Достојевски, Кавафис и Елитис, и многи други, не мање вредни, који сачињавају јединствен низ љубави у речи. Од свих тих дивних писаца, мало је, вели, усвојила, у погледу форме и тематике, али јесте оно најбитније: успела је да се лиши ушминкавања стварности и пронађе себе у кошмару и лепоти животног вртлога.

Оно што за Валентину Топаловић има снагу и смисао, једнако као реч, јесу боје и музика. Неки, готово љубавни однос осећа према џез музици, напуклим гласовима и полутами и успорености барова. То се угнездило у њене песме, ако не очигледно, а оно увек као неки тихи ритам.

З. Р.

Ненад Ивовић

Уживање сваког тренутка на сцени

Пијаниста Ненад Ивовић (21) добитник је прве награде на фестивалу „Корак ка савршенству”, одржаном летос у Санкт Петербургу. У финалу је наступио у дворани „Дмитриј Шостакович”, и са Лењинградском филхармонијом свирао Други Рахмањинов концерт за клавир и оркестар. Поред ове, Ивовић је добио и две специјалне награде, за најбоље извођење руског дела и награду Европског музичког такмичења младих (EMCY). Награде подразумевају организовање концерата у наредне две сезоне, а први наступ већ је одржао у септембру у Ајндховену (Холандија), где га је публика стојећи поздравила овацијама.

Ивовић је дипломирао на Факултету музичке уметности у Београду, у класи Невене Поповић. Одржао је велики број наступа у земљи и иностранству, а добитник је и награде „Олга Михаиловић” за најталентованијег пијанисту генерације.

– Тренутно сам у Тел Авиву где сам наставио своје мастер студије, у „Buchmann-Mehta School of Music”, са познатим професором Емануелом Красовским. Сарађујем са најеминентнијим педагозима и уметницима на свету. Овде сам непуна три месеца, али знам да ће знање и искуство које сам већ добио, и које ћу тек стећи, изузетно утицати на формирање моје уметничке личности – каже Ивовић.

У оквиру обележавања 105 година дипломатских односа Србије и Египта, ове године свирао је у Опери у Александрији, као и у Каиру, где је извео дела Скарлатија, Франка и Мусоргског.

– Сваки солиста има могућност да изрази своју уметничку индивидуалност, што у оркестру немате прилику. Али свим музичарима једно је ипак заједничко, а то је уживање сваког тренутка на сцени – каже овај млади пијаниста.

М. С.

Саша Ткаченко

Ствара без компромиса

За изложбу фотографија „Is This Real Life” у Народном музеју у Београду Саша Ткаченко (34) награђен је ове године признањем „Димитрије Башичевић Мангелос”, које се додељује за „особен иизванредан вишегодишњи уметнички рад”. Награда, установљена 2002, подразумевашестонедељни студијски боравак у престижном уметничком центру ISCP (International Studio and Curatorial Program) у Њујорку. О искуству свог боравка у Америци Ткаченко каже:

–Систем који функционише, у којем ништа није препуштено случају, брзо вам пронађе сврху, а после је све на вама. Добио сам прилику да се упознам са кустосима и уметницима и да представим свој рад њиховој јавности. Сада, са дистанце од неколико месеци, свестан сам неспорне добробити мог боравка тамо. Приоритет ми је да ускоро представим серију радова у различитим медијима, насталих у Њујорку, у којима деконструишем култ заставе.

Овај уметник који једипломирао вајарство 2007.на ФПУ у Београду, а усавршавао се на Летњој уметничкој академији у Салцбургу, истиче да је ова награда једна од оних ствари које га изнова мотивишу да упркос свему ствара без компромиса.

– Желим да верујем да постоје људи који могу да се издигну и створе простор у којем ће овакав успех бити релевантан, упркос деградираном систему вредности у којем функционишемо. Са друге стране, када погледам како неке друге средине третирају своје ,,Мангелосе” брзо се вратим у реалност која се, изгледа, овде још дуго неће променити.

Ткаченко је оснивач фестивала „Sound&Visions” (2010) у родном Мајданпеку, а заједно са групом уметника ове године покренуо је веб-платформу за савремену уметност „Supervizuelna.com”. Његовирадови налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду и „Теленор” колекцији савремене српске уметности.

М. Д.

Милан Марић (Фото З. Кршљанин)

Од спортисте до Гаврила Принципа

Протекла година је јако битна за мене и памтићу је целог живота. Поред тога што сам дипломирао глуму, имао сам срећу да добијем стални ангажман у Југословенском драмском позоришту што је данас, знамо, права реткост. А да је била напорна, била је!... каже глумац Милан Марић који ће 2013. годину памтити по много чему.

Ових дана Милан Марић, који има само 23 године, искушава свој глумачки потенцијал у грађењу лика Гаврила Принципа који му је понудио искусни редитељ Дино Мустафић у најновијој драми Биљане Србљановић „Мали ми је овај гроб”, чија премијера се очекује почетком марта 2014. године на сцени Битеф театра.

Милан Марић је тек пре неколико месеци дипломирао на Факултету драмских уметности у класи Биљане Машић, а у његовој биографији већ је убележен велики број представа у којима игра. Сценски искорак  остварио је у ЈДП-у у представама „Хинкеман: шта мора нека буде” В. Бошковића, у режија Андреја Носова, „Сумњиво лице” Б. Нушића, у режији Јагоша Марковића, „Госпођица” И. Андрића, у режија Горчина Стојановића. Позоришна публика има прилику да га види и на сцени Атељеа 212 у остварењима „Зоран Ђинђић” Оливера Фрљића, „Педесет удараца” Т. Барачков, у режији Ане Григоровић, „Збогом СФРЈ” Кокана Младеновића, као и у представи „Глад” тандема Бошковић–Носов...

У тинејџерским годинама Марић је био заклети спортиста. Тренирао је одбојку, фудбал и пливање. Сасвим случајно у то време је отишао у „Дадов” где је осетио чари сцене и окренуо се глуми.

– Глумачки посао јесте тежак, али и диван. Тешко је било шта радити искрено и до краја, али сада долазимо до питања: колико смо спремни да идемо дубоко са собом, да пустимо да нас боли, односно да уживамо у чарима уметности, да то радимо поштено. Не журим нигде!

Б. Г. Требјешанин