Starci sa tri pasoša

Slučaj nas povede Rtanjskom ulicom, jedinom u bivšem rudarskom naselju Rtanj, četiri kilometra od Boljevca. Sve opustelo, naherilo se, stara škola samo što se ne uruši. Bila prekrasna, popravke nema. Nema nikoga da to učini. Ostalo stotinak stalnih, ostarelih, uvenulih duša. Nema žamora, nema graje, jedino žamori trava dok raste. A godine 1929. rudarsko naselje Rtanj imalo je 2.000 stanovnika. Bilo je žamora, onoliko. Graje još više.
Kuća pod brojem 17 kockasta, socrealistička, jednospratna, sva oguljena. I ona, kanda, naherena, balkoni već skloni padu. Ipak je u boljem stanju od škole, izdržaće još koju godinu dok izdrže preostali stanari – ukupno četvoro u osam stanova. A onda može zajedno sa njima u istoriju. Ionako u tim minijaturnim rudarskim stanovima nema više ko da stanuje.

Na vratima se pojavi starac, tanak i uspravan, jedva primetno nesigurnog hoda. Obradova se naš domaćin, Boljevčanin Sveta Vučić:

– Eno ga čika Ivan Gajšek, Slovenac, najstariji stanovnik naselja. Mislim da mu je 97, tu negde...

Ne vidi nas starac, nego krenu negde, onako. Valjda prema stotoj. Ali pre stote, prema klupici. Sede, pruži noge, osloni se rukama. Ima mesta i za nas, samo da izdrži klupa. Ne zna ko smo, ali se smeška. Vidi se da voli da se smeje. Pitamo ga te ovo, te ono, a on pokazuje na uši. Ne čuje. Možda malo, ako vičemo ili ako pročita sa usana. Pa kad se mora...

Elem, čika Gajšek živi u naselju skoro šest decenija. Bio je elektrotehničar, stručnjak za rudarske mašine, turbine, hidrocentrale, za sve...Imao je svega 18 godina kada je Julijusu Minhu, tadašnjem vlasniku rtanjskog rudnika, uveo prvo svetlo. Praznovalo se tri dana. Posle mu je Julijus postao i venčani kum. Ostao je u rudniku sve do njegovog zatvaranja 1967. godine. A ukupnog radnog staža nakupio je više od pola veka, što ovde, što u aleksinačkom rudniku, što u Sloveniji, što u Nemačkoj, u "Siemensu"...Ima i nemačku penziju...A zašto je ostao ovde?

– Pa zbog dece...I zbog zraka. Onaj zrak u Nemačkoj i u Sloveniji više mi ne paše, a i otiču mi noge tamo...Ovde mi ništa ne fali, samo je, kako da kažem, malo tesno jer nema nikakvog voćstva...Opština se ne sekira ništa...

Prođe komšinica, i ona skoro k’o Biblija, crkla bi da ne dobaci:

– Gluv je k’o top, i mi patimo muke s njega...

Ne čuje je čika Gajšek, a i da je čuje opet bi se smeškao. Čvrsto uvereni da mu je žena odavno pokojna, pitamo ga s kim živi, ko brine o njemu. Kako, ko...! Pa žena, Lotika! A koliko je Lotiki godina? Skoro 75...Što jes, jes, mlada žena...! Smeje se i ode da je dovede.

Smeje se i Lizelot, Lotika, Loti, nekada Kraner, sada Gajšek. Nemica iz Mersa blizu Diseldorfa. Još 1949. godine slučaj je odveo u Sloveniju, sa 18 leta pravo u naručje sredovečnog šmekera Ivana kome je to bio već treći brak. Iskre joj plave oči dok priča kako je došla u Rtanj sa njim i tu i ostala. Deci bilo lepo pa i njoj, a posle se rasuli kud koji: u Sloveniju, Bosnu, Bor. Komada sedam. Jedino je Anita ovde, ona je šef kuhinje u odmaralištu "Rtanj". Unučadi komada deset, a praunučadi..."Čekajte, polako, da nabrojim...valjda šest..." Dođu li? Retko, kad imaju raspust...Zato ona i Ivan "skoknu" do Slovenije da se vide sa decom, a i sa njenim jedinim preostalim bratom i snajom, koji tamo "skoknu" iz Nemačke. Čime idu? Pa čime, nego autobusom! I Ivan...?

– Ma kažem mu ja, nemoj, čoveče, već si u godinama, dalek je put, a on ni da čuje. Što da ne ide kad tvrdi da mu ništa ne fali: lepo jede, pije, spava, sedi u autobusu...Eto, baš smo bili za Uskrs...

Navikli su njih dvoje na autobuse, naročito na one do Boljevca gde idu na pijacu. Imaju u naselju jednu prodavnicu, ali je slabo snabdevena, moraju. Nekad on, nekad ona, nekad zajedno. Vuku ona kolica za pijacu. Muka je sad kad nema đačkih autobusa, jedino onaj sabajle ka Boljevcu i onaj popodne otud, a šta čovek deset i više sati tamo da radi na ovolikoj žezi...

Reč po reč i dođosmo do te Ivanove nemačke penzije. Ma kakva nemačka, francuska...! Ali on reče nemačka...! Eh, on reče, pobrkao je...U Francuskoj je i zanat učio...Valjda zna Loti, iako ga je znatno posle toga upoznala...A kakva ona jela kuva, srpska ili nemačka..? Srpska, naravno, mada je još Nemica. Potpuno bez akcenta, ali sto posto. Ima nemački pasoš i samo taj. On ima dva, slovenački i srpski, a ona je oduvek imala jedan. Posle više od pola veka u Srbiji, posle "zlatne svadbe", ni sekund nije imala srpsko državljanstvo, čak ni stalni boravak. Pa kako je to moguće?

Kroz predsobljence sa glaziranim Titovim reljefom na zidu preko koga se prostire miris punjenih paprika, Gajšekovi nas vode u stan da nam "crno na belo" pokažu svoje pasoše. Još lebdi pitanje: pa kako je to moguće?

– Nemam pojma. Za vreme Tita niko me ništa nije pitao, a nisam nigde ni putovala jer su deca bila mala. Isto je bilo i posle njega, sve dok nije došao Milošević, a onda su počeli svake godine da me zovu iz SUP-a da platim 3.000 dinara za privremeni boravak. O državljanstvu nema ni govora, to mnogo košta, ali sam sada predala dokumenta da dobijem bar stalni boravak, pa još čekam. Pitam onu službenicu na šalteru šta ako pre toga umrem, a ona mi kaže da ne brinem jer ću onda sigurno imati stalni boravak. I to džabe.