Старци са три пасоша

Случај нас поведе Ртањском улицом, једином у бившем рударском насељу Ртањ, четири километра од Бољевца. Све опустело, нахерило се, стара школа само што се не уруши. Била прекрасна, поправке нема. Нема никога да то учини. Остало стотинак сталних, остарелих, увенулих душа. Нема жамора, нема граје, једино жамори трава док расте. А године 1929. рударско насеље Ртањ имало је 2.000 становника. Било је жамора, онолико. Граје још више.
Кућа под бројем 17 коцкаста, соцреалистичка, једноспратна, сва огуљена. И она, канда, нахерена, балкони већ склони паду. Ипак је у бољем стању од школе, издржаће још коју годину док издрже преостали станари – укупно четворо у осам станова. А онда може заједно са њима у историју. Ионако у тим минијатурним рударским становима нема више ко да станује.

На вратима се појави старац, танак и усправан, једва приметно несигурног хода. Обрадова се наш домаћин, Бољевчанин Света Вучић:

– Ено га чика Иван Гајшек, Словенац, најстарији становник насеља. Мислим да му је 97, ту негде...

Не види нас старац, него крену негде, онако. Ваљда према стотој. Али пре стоте, према клупици. Седе, пружи ноге, ослони се рукама. Има места и за нас, само да издржи клупа. Не зна ко смо, али се смешка. Види се да воли да се смеје. Питамо га те ово, те оно, а он показује на уши. Не чује. Можда мало, ако вичемо или ако прочита са усана. Па кад се мора...

Елем, чика Гајшек живи у насељу скоро шест деценија. Био је електротехничар, стручњак за рударске машине, турбине, хидроцентрале, за све...Имао је свега 18 година када је Јулијусу Минху, тадашњем власнику ртањског рудника, увео прво светло. Празновало се три дана. После му је Јулијус постао и венчани кум. Остао је у руднику све до његовог затварања 1967. године. А укупног радног стажа накупио је више од пола века, што овде, што у алексиначком руднику, што у Словенији, што у Немачкој, у "Siemensu"...Има и немачку пензију...А зашто је остао овде?

– Па због деце...И због зрака. Онај зрак у Немачкој и у Словенији више ми не паше, а и отичу ми ноге тамо...Овде ми ништа не фали, само је, како да кажем, мало тесно јер нема никаквог воћства...Општина се не секира ништа...

Прође комшиница, и она скоро к’о Библија, цркла би да не добаци:

– Глув је к’о топ, и ми патимо муке с њега...

Не чује је чика Гајшек, а и да је чује опет би се смешкао. Чврсто уверени да му је жена одавно покојна, питамо га с ким живи, ко брине о њему. Како, ко...! Па жена, Лотика! А колико је Лотики година? Скоро 75...Што јес, јес, млада жена...! Смеје се и оде да је доведе.

Смеје се и Лизелот, Лотика, Лоти, некада Кранер, сада Гајшек. Немица из Мерса близу Диселдорфа. Још 1949. године случај је одвео у Словенију, са 18 лета право у наручје средовечног шмекера Ивана коме је то био већ трећи брак. Искре јој плаве очи док прича како је дошла у Ртањ са њим и ту и остала. Деци било лепо па и њој, а после се расули куд који: у Словенију, Босну, Бор. Комада седам. Једино је Анита овде, она је шеф кухиње у одмаралишту "Ртањ". Унучади комада десет, а праунучади..."Чекајте, полако, да набројим...ваљда шест..." Дођу ли? Ретко, кад имају распуст...Зато она и Иван "скокну" до Словеније да се виде са децом, а и са њеним јединим преосталим братом и снајом, који тамо "скокну" из Немачке. Чиме иду? Па чиме, него аутобусом! И Иван...?

– Ма кажем му ја, немој, човече, већ си у годинама, далек је пут, а он ни да чује. Што да не иде кад тврди да му ништа не фали: лепо једе, пије, спава, седи у аутобусу...Ето, баш смо били за Ускрс...

Навикли су њих двоје на аутобусе, нарочито на оне до Бољевца где иду на пијацу. Имају у насељу једну продавницу, али је слабо снабдевена, морају. Некад он, некад она, некад заједно. Вуку она колица за пијацу. Мука је сад кад нема ђачких аутобуса, једино онај сабајле ка Бољевцу и онај поподне отуд, а шта човек десет и више сати тамо да ради на оволикој жези...

Реч по реч и дођосмо до те Иванове немачке пензије. Ма каква немачка, француска...! Али он рече немачка...! Ех, он рече, побркао је...У Француској је и занат учио...Ваљда зна Лоти, иако га је знатно после тога упознала...А каква она јела кува, српска или немачка..? Српска, наравно, мада је још Немица. Потпуно без акцента, али сто посто. Има немачки пасош и само тај. Он има два, словеначки и српски, а она је одувек имала један. После више од пола века у Србији, после "златне свадбе", ни секунд није имала српско држављанство, чак ни стални боравак. Па како је то могуће?

Кроз предсобљенце са глазираним Титовим рељефом на зиду преко кога се простире мирис пуњених паприка, Гајшекови нас воде у стан да нам "црно на бело" покажу своје пасоше. Још лебди питање: па како је то могуће?

– Немам појма. За време Тита нико ме ништа није питао, а нисам нигде ни путовала јер су деца била мала. Исто је било и после њега, све док није дошао Милошевић, а онда су почели сваке године да ме зову из СУП-а да платим 3.000 динара за привремени боравак. О држављанству нема ни говора, то много кошта, али сам сада предала документа да добијем бар стални боравак, па још чекам. Питам ону службеницу на шалтеру шта ако пре тога умрем, а она ми каже да не бринем јер ћу онда сигурно имати стални боравак. И то џабе.