Portret bez rama: Dženet Jelen

Poslednjeg dana januara dogodiće se značajna promena globalnih dimenzija: umesto Angele Merkel na mesto najmoćnije žene sveta sešće Dženet Jelen. Ako dosad niste čuli za nju, to ne znači da ste neobavešteni, to je samo da vam pojedinosti tipa „ko je ko” u Vašingtonu nisu deo vidokruga jer imate preča posla – i preče brige.

Dženet Jelen (67), za koju kažu da je „sitna žena velikog koeficijenta” (inteligencije), u prošli ponedeljak je, posle prethodnog imenovanja od strane predsednika Obame, glasanjem u Senatu i zvanično postala prva žena  na čelu Federalnih rezervi (Fed), američke (a zbog uloge dolara kao rezervne valute) i nezvanične centralne banke sveta.

Zašto će ona od 31. januara, kada stupi na dužnost, biti moćnija od nemačke kancelarke? Pa najpre zato što će u njenim rukama biti kormilo tokova najveće svetske ekonomije, koja je lokomotiva koja vuče, ubrzava ili usporava i sve ostale. Nedeljnik „Tajm”, koji ju je u jučerašnjem broju stavio na naslovnu stranu, opisao ju je kao „ženu od 16 biliona” (dolara, koliko iznosi bruto nacionalni proizvod SAD).

Po mnogim ocenama, ona je za ovo mesto u ovom momentu najkvalifikovanija. Doktorand je s čuvenog Jejla biće i prvi šef Feda s demokratskim pedigreom posle dugo vremena, s obzirom na to da su i Bil Klinton i Barak Obama upravljanje Fedom poveravali izabranicima njihovih republikanskih prethodnika (Klinton je drugi mandat dao Alenu Grinspenu, a Obama Bernankeu).

Na novom poslu neće biti stranac, s obzirom na to da je od oktobra 2010. bila Bernankeova zamenica. Pre toga je bila na čelu Feda u San Francisku (američka centralna banka nije pojedinačna institucija, nego sistem s 12 regionalnih federalnih banaka). Bila je još i na čelu ekonomskog saveta predsednika Bila Klintona.

Rođena je u Bruklinu, preko puta Menhetna, u četvrti radničke klase. Tamo je, kaže, naučila „šta znači biti nezaposlen”, a otuda i njen imidž levičara i reputacija „goluba” na Volstritu, bankara kome je važnije smanjivanje nezaposlenosti nego obuzdavanje inflacije.

Ona je ekonomista „kejnezijanske škole”, što znači da smatra da u recesiji država treba da podstiče ekonomiju, umesto da to prepušta „nevidljivoj ruci” tržišta. Suprug joj Džordž Ekerman, takođe profesor ekonomije, koji je 2001. podelio Nobelovu nagradu s Džozefom Štiglicom i Majklom Spensom, a ekonomista je i njihov 32-godišnji sin.

„Ljudska strana” ekonomije ustvari je njena preokupacija, a naši poslodavaci mogli bi da prouče njenu i tezu njenog supruga iz njihovog najpoznatijeg naučnog rada, gde dokazuju da niske plate ne vode uvek ka povećanju zaposlenosti, kao i da su važan ekonomski faktor i – ljudske emocije.

Milan Mišić