Портрет без рама: Џенет Јелен

Последњег дана јануара догодиће се значајна промена глобалних димензија: уместо Ангеле Меркел на место најмоћније жене света сешће Џенет Јелен. Ако досад нисте чули за њу, то не значи да сте необавештени, то је само да вам појединости типа „ко је ко” у Вашингтону нису део видокруга јер имате преча посла – и прече бриге.

Џенет Јелен (67), за коју кажу да је „ситна жена великог коефицијента” (интелигенције), у прошли понедељак је, после претходног именовања од стране председника Обаме, гласањем у Сенату и званично постала прва жена  на челу Федералних резерви (Фед), америчке (а због улоге долара као резервне валуте) и незваничне централне банке света.

Зашто ће она од 31. јануара, када ступи на дужност, бити моћнија од немачке канцеларке? Па најпре зато што ће у њеним рукама бити кормило токова највеће светске економије, која је локомотива која вуче, убрзава или успорава и све остале. Недељник „Тајм”, који ју је у јучерашњем броју ставио на насловну страну, описао ју је као „жену од 16 билиона” (долара, колико износи бруто национални производ САД).

По многим оценама, она је за ово место у овом моменту најквалификованија. Докторанд је с чувеног Јејла биће и први шеф Феда с демократским педигреом после дуго времена, с обзиром на то да су и Бил Клинтон и Барак Обама управљање Федом поверавали изабраницима њихових републиканских претходника (Клинтон је други мандат дао Алену Гринспену, а Обама Бернанкеу).

На новом послу неће бити странац, с обзиром на то да је од октобра 2010. била Бернанкеова заменица. Пре тога је била на челу Феда у Сан Франциску (америчка централна банка није појединачна институција, него систем с 12 регионалних федералних банака). Била је још и на челу економског савета председника Била Клинтона.

Рођена је у Бруклину, преко пута Менхетна, у четврти радничке класе. Тамо је, каже, научила „шта значи бити незапослен”, а отуда и њен имиџ левичара и репутација „голуба” на Волстриту, банкара коме је важније смањивање незапослености него обуздавање инфлације.

Она је економиста „кејнезијанске школе”, што значи да сматра да у рецесији држава треба да подстиче економију, уместо да то препушта „невидљивој руци” тржишта. Супруг јој Џорџ Екерман, такође професор економије, који је 2001. поделио Нобелову награду с Џозефом Штиглицом и Мајклом Спенсом, а економиста је и њихов 32-годишњи син.

„Људска страна” економије уствари је њена преокупација, а наши послодаваци могли би да проуче њену и тезу њеног супруга из њиховог најпознатијег научног рада, где доказују да ниске плате не воде увек ка повећању запослености, као и да су важан економски фактор и – људске емоције.

Милан Мишић