S verom u nepoverenje

Ono što pokušavam da razumem jeste zašto su glasači izgubili poverenje da njihov glas može da dovede do promene; zašto demokratizacija društva ima za posledicu smanjenje poverenja u demokratske institucije. Može li demokratija da opstane bez poverenja, pita se Ivan Krastev u svojoj knjizi „S verom u nepoverenje”.

Verujem da građani u Srbiji dele ovu suštinsku dilemu koju je izneo bugarski teoretičar demokratije, ali u isto vreme nastoje da pronađu odgovor na pitanje zašto njihov glas sve više gubi na značaj, a nezaustavljivo narasta nepoverenje u demokratiju, njene principe i institucije.

Ovo je jedan od najtežih izazova pred kojim se nalazi klasična politička teorija, ali i realan politički život. Zato je neophodno utvrditi osnovne uzroke rapidnog gubljenja poverenja u funkcionalnost demokratskog sistema. Govor o krizi demokratije nije nešto nepoznato i novo i nije u vezi samo s našim političkim prilikama. Međutim, problem ovde dodatno otežava činjenica da su naši politički akteri, a pre svega političke stranke, izgubile svaku želju da artikulišu interese različitih društvenih slojeva jer se one time i ne bave, budući da su isključivo posvećene zastupanju svojih stranačkih interesa i u stalnoj težnji da podignu svoju cenu na našoj političkoj pijaci.

O tome nam najbolje svedoči parlamentarna rasprava o budžetu koja je protekla bez odjeka u javnosti, a građani su mogli samo da prate nemušte stranačke sudare i nesuvisla politikantska prepucavanja. Nedostatak ozbiljne rasprave i potpuni nedostatak uticaja građana i naše javnosti na to kako će se i u koje svrhe trošiti novac poreskih obveznika samo je još jedno svedočanstvo da je parlamentarizam kod nas sveden na praznu ljušturu i arenu za neprincipijelna stranačka sučeljavanja. Zaboravlja se elementarna činjenica da je parlament i osnovan posle dugih i teških političkih borbi da bi se kontrolisalo donošenje budžeta i njegova realizacija.

Još drastičniji primer je način kako se u našoj javnosti vodila rasprava o zakonima o privatizaciji i stečaju, dok smo vrhunac podrivanja demokratskog legitimiteta doživeli tokom „rasprave” o Nacrtu zakona o radu, koje suštinski nije ni bilo. Prema tumačenju ministarstva privrede, ona je završena 10. januara, a do tada je preko sajta ovog ministarstva, E-uprave i Kancelarije za saradnju s civilnim društvom bilo moguće dostaviti komentare i predloge na ponuđena rešenja. Ministar privrede je izjavio da je rasprava okončana i da ovaj zakon mora proći u parlamentu iako u raspravi nije postignut društveni i stručni konsenzus o najvažnijim promenama koje samo dovode do dalje erozije radničkih prava, već drastično ugroženih u procesu divlje privatizacije i tranzicije.

Nakon ovako simulirane rasprave o zakonu koji treba da bude usvojen u parlamentu logično je očekivati da će doći do daljeg rasta nepoverenja u demokratiju. Na ovaj način i vladajuća nomenklatura gubi legitimitet, bez obzira na to što se neprestano poziva na visok rejting i parlamentarnu većinu.

Zato Ivan Krastev s pravom ukazuje na ozbiljnost postojanja demokratskog deficita i nedostatak poverenja u demokratiju. „Demokratski sistem u kojem su ljudi izgubili nadu u to da njihov kolektivni glas može da ima uticaj i služi zajedničkom cilju jeste u krizi. U tom smislu, postojanje demokratskih institucija je nužan, ali ne i dovoljan uslov postojanja otvorenog i demokratskog društva. Ono što treba da ispitamo jeste da li je smanjenje poverenja u demokratske institucije potkopalo sposobnost demokratskih režima da sami sebe koriguju. Da li smo došli do tačke u kojoj naše demokratske institucije samo održavaju propali status kvo”, smatra Krastev.

Publicista