С вером у неповерење

Оно што покушавам да разумем јесте зашто су гласачи изгубили поверење да њихов глас може да доведе до промене; зашто демократизација друштва има за последицу смањење поверења у демократске институције. Може ли демократија да опстане без поверења, пита се Иван Крастев у својој књизи „С вером у неповерење”.

Верујем да грађани у Србији деле ову суштинску дилему коју је изнео бугарски теоретичар демократије, али у исто време настоје да пронађу одговор на питање зашто њихов глас све више губи на значај, а незаустављиво нараста неповерење у демократију, њене принципе и институције.

Ово је један од најтежих изазова пред којим се налази класична политичка теорија, али и реалан политички живот. Зато је неопходно утврдити основне узроке рапидног губљења поверења у функционалност демократског система. Говор о кризи демократије није нешто непознато и ново и није у вези само с нашим политичким приликама. Међутим, проблем овде додатно отежава чињеница да су наши политички актери, а пре свега политичке странке, изгубиле сваку жељу да артикулишу интересе различитих друштвених слојева јер се оне тиме и не баве, будући да су искључиво посвећене заступању својих страначких интереса и у сталној тежњи да подигну своју цену на нашој политичкој пијаци.

О томе нам најбоље сведочи парламентарна расправа о буџету која је протекла без одјека у јавности, а грађани су могли само да прате немуште страначке сударе и несувисла политикантска препуцавања. Недостатак озбиљне расправе и потпуни недостатак утицаја грађана и наше јавности на то како ће се и у које сврхе трошити новац пореских обвезника само је још једно сведочанство да је парламентаризам код нас сведен на празну љуштуру и арену за непринципијелна страначка сучељавања. Заборавља се елементарна чињеница да је парламент и основан после дугих и тешких политичких борби да би се контролисало доношење буџета и његова реализација.

Још драстичнији пример је начин како се у нашој јавности водила расправа о законима о приватизацији и стечају, док смо врхунац подривања демократског легитимитета доживели током „расправе” о Нацрту закона о раду, које суштински није ни било. Према тумачењу министарства привреде, она је завршена 10. јануара, а до тада је преко сајта овог министарства, Е-управе и Канцеларије за сарадњу с цивилним друштвом било могуће доставити коментаре и предлоге на понуђена решења. Министар привреде је изјавио да је расправа окончана и да овај закон мора проћи у парламенту иако у расправи није постигнут друштвени и стручни консензус о најважнијим променама које само доводе до даље ерозије радничких права, већ драстично угрожених у процесу дивље приватизације и транзиције.

Након овако симулиране расправе о закону који треба да буде усвојен у парламенту логично је очекивати да ће доћи до даљег раста неповерења у демократију. На овај начин и владајућа номенклатура губи легитимитет, без обзира на то што се непрестано позива на висок рејтинг и парламентарну већину.

Зато Иван Крастев с правом указује на озбиљност постојања демократског дефицита и недостатак поверења у демократију. „Демократски систем у којем су људи изгубили наду у то да њихов колективни глас може да има утицај и служи заједничком циљу јесте у кризи. У том смислу, постојање демократских институција је нужан, али не и довољан услов постојања отвореног и демократског друштва. Оно што треба да испитамо јесте да ли је смањење поверења у демократске институције поткопало способност демократских режима да сами себе коригују. Да ли смо дошли до тачке у којој наше демократске институције само одржавају пропали статус кво”, сматра Крастев.

Публициста