Valterova klupa – moderna i posle 100 godina

Klupa Valtera Gropijusa je napunila 100 godina, a izgleda tako mlada. I ne samo mlada već i moderna! Danas bi je rado imali u holovima hotela, u luksuznim buticima u najsavremenijim enterijerima. Klupa je za dvoje-troje, koji sede dok čekaju ili se odmaraju u prolazu.

Retko ko bi pomislio da je ovaj komad nameštaja nekada bio povod oštrim sučeljavanjima stavova dizajnera u doba narastajuće industrijalizacije, tipizacije i standardizacije, iz kojih se izrodila masovna serijska proizvodnja i potrošnja predmeta za svakodnevnu upotrebu koja je obeležila 20. vek.

Istaknuti arhitekta modernista Gropijus sa svojom klupom je učestvovao u mnogim debatama na temu dizajna predmeta, braneći tezu da standardizacija ne mora nužno da bude unifikacija, da kreativna ekspresija ne mora da bude ugrožena – ako se realizuje na maštovit i racionalan način, istovremeno.

Individualnost je moguće očuvati i pored unificiranosti osnovne forme koja je prilagođena masovnoj proizvodnji, jeftinijoj i efikasnijoj.

Ako je konstruktivni ram klupe krajnje jednostavan, tako da u proizvodnom ciklusu ne zahteva mnogobrojne operacije, presvlaka je tu da dočara željenu sliku, geometrijsku, rascvetalu, jednobojnu, svetlu ili tamnu, pastelnu ili drečavu. Po volji i želji kupca, naravno.

Jedan isti komad nameštaja može da ima sto lica promenom samo jednog od elemenata celine. U tome je poenta. Čak u jednoj istoj, geometrijskoj sferi mogu da se dese različiti vizuelni utisci.

Zamislite, umesto iskošenih, vertikalne pruge, ili umesto pruga – krugove, sitnije ili krupnije tačke u pravilnom rasporedu.

Klupa kojom je Gropijus demonstrirao svoje stavove danas je nešto sasvim obično što se podrazumeva samo po sebi.

----------------------------------------------

Doprineo osnivanju škole Bauhaus

Nemački arhitekta i teoretičar Valter Gropijus (1883–1969) rođen je u Berlinu. Studirao je na Visokoj tehničkoj školi u Minhenu i u Berlinu. Od 1908. radio je u čuvenom birou Petera Berensa, gde je dizajnirao nameštaj i enterijere. Godine 1910. postao je član nemačkog Verkbunda i projektovao fabričke komplekse i stambene zgrade kao i radnička naselja. Svoje ideje modernizma izlagao je na velikoj izložbi u Kelnu. Postao je direktor Visoke škole za umetnost i zanate u Vajmaru, 1919. godine, gde je stvorio uslove za osnivanje najpoznatije škole ovoga tipa – čuvenog Bauhausa. Nekoliko godina kasnije škola se preselila, ali on je ostao njen direktor sve do 1928. godine. Kasnije, 1934. otišao je u London gde je nastavio uspešnu dizajnersku karijeru. Kasnije je emigrirao u SAD i od 1937 do 1952. godine radio je kao profesor arhitekture na Harvardu.