Samo vas posmatramo

Iz „Politike” sam naučio srpski. Kao Fulbrajtov stipendista, tek stigao u Beograd 1981, bio sam u prilici da pohađam kratak kurs srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog za strance, ali pisani jezik i ćirilicu sam bolje naučio čitajući „Politiku”. To je bila srećna okolnost,  jer je ovaj list uvek imao uzorno napisane i uređene tekstove.

Naravno, iz „Politike” sam naučio mnogo više od jezika. Kao Amerikanac bez prethodnog iskustva u nekoj socijalističkoj zemlji, a ono što sam mislio da znam poticalo je uglavnom iz američke popularne kulture u vreme hladnog rata, očekivao sam prilično dosadnu štampu bez dobrog izveštavanja i komentara. Brzo sam otkrio da „Politika” odlično prati događaje iz sveta. O njima su pisali ljudi koji su veoma dobro poznavali zemlje o kojima su izveštavali. Srpski sam učio i tako što sam čitao priče iz „Internešenel herald tribjuna”, pa onda izveštaje o istim  događajima u „Politici” i često sam zaključivao da su ovi drugi u najmanju ruku podjednako dobri ili čak bolji od prvih.

„Politikino” praćenje domaćih vesti bilo je zanimljivo iz drugih razloga. Tek posle prvog boravka u Jugoslaviji saznao sam da su pojedini američki istraživači pisali o „Titovim neposlušnim medijima”, tvrdeći da jugoslovenske novine, a posebno „Politika”, imaju kritičkiji stav prema politici režima nego što je bilo uobičajeno u jednopartijskim socijalističkim zeljama.

S druge strane, jedna od veština koju sam stekao zahvaljujući „Politici” jeste umetnost čitanja između redova, da se tekstovi tumače imajući u vidu ograničenja nametnuta novinarima i urednicima, da se primeti čega nema u novinama a bilo je opštepoznato na ulici, kao i da se informacije traže izvan glavnih rubrika sa vestima (na primer u rubrici „Među nama”).

(Ispostavilo se da su ovo korisne veštine kada sam kasnije u vodećim američkim medijima pratio izveštavanje o događajima kao što su bombardovanja Srbije 1999. ili Bušova invazija na Irak 2003.)

Ipak, „Politika” je osamdesetih važila za „referentni list”, ugledan list” (newspaper of record), što je izraz koji se u SAD koristi za  „Njujork tajms” a označava najredovniji izvor pouzdanog izveštavanja o događajima. Dok sam čitao radove međunarodnih istraživača o Jugoslaviji, „Politiku” su najčešće citirali kad su pisali o političkim događajima.

Sve se to, naravno, promenilo krajem osamdesetih, kada je Miloševićev režim stavio pod strogu kontrolu „Politiku” i sve druge vodeće medije, a tu strategiju je ubrzo preuzeo i Franjo Tuđman u Hrvatskoj. Devedesetih je glavni razlog za čitanje „Politike” bio da se vidi zvaničan stav vlasti o nekom pitanju, pa je tako bila i prilično pouzdan vodič šta se u stvari nije događalo. Čitulje su, dabome, ostale velika atrakcija. „Politikin” status „referentnog lista” se izgubio.

Kad se osvrnem na svoje i tuđe radove, skoro niko u to vreme nije pominjao „Politiku” kao izvor pouzdanih informacija, već pre po tome sa kakvim se tekstovima Miloševićeva vlada suprotstavljala nekolicini prilično pouzdanih izvora informisanja koji su tada delovali, mada ograničeno dostupni, u Beogradu.  

Posle oktobra 2000, „Politika” je brzo povratila status važnog, vrsnog dnevnog lista u Srbiji. Međutim, 2008. se ispostavilo da glavna urednica ne može javno da kritikuje demokratski izabranog predsednika Srbije, slavljenog kao prozapadnog, i da zadrži posao. Mnogi će s pažnjom pratiti da li ovaj list može otvoreno da kritikuje najmoćnije ljude u zemlji.

Kad bi „Politika” imala onlajn izdanje na engleskom, pridružila bi se listovima poput turskog „Hurijeta” ili izraelskog „Haareca” kao najcenjeniji izvor informacija i kritičkih komentara o događajima u jednom ključnom regionu. Ovakva kakva jeste, „Politika” je ponovo ključni list u jezičkom regionu nekadašnjeg srpskohrvatskog, odnosno hrvatskosrpskog jezika, i najbolji list na Balkanu. A ja i dalje mnogo učim iz nje.

Profesor Univerziteta u Pitsburgu