Само вас посматрамо

Из „Политике” сам научио српски. Као Фулбрајтов стипендиста, тек стигао у Београд 1981, био сам у прилици да похађам кратак курс српскохрватског односно хрватскосрпског за странце, али писани језик и ћирилицу сам боље научио читајући „Политику”. То је била срећна околност,  јер је овај лист увек имао узорно написане и уређене текстове.

Наравно, из „Политике” сам научио много више од језика. Као Американац без претходног искуства у некој социјалистичкој земљи, а оно што сам мислио да знам потицало је углавном из америчке популарне културе у време хладног рата, очекивао сам прилично досадну штампу без доброг извештавања и коментара. Брзо сам открио да „Политика” одлично прати догађаје из света. О њима су писали људи који су веома добро познавали земље о којима су извештавали. Српски сам учио и тако што сам читао приче из „Интернешенел хералд трибјуна”, па онда извештаје о истим  догађајима у „Политици” и често сам закључивао да су ови други у најмању руку подједнако добри или чак бољи од првих.

„Политикино” праћење домаћих вести било је занимљиво из других разлога. Тек после првог боравка у Југославији сазнао сам да су поједини амерички истраживачи писали о „Титовим непослушним медијима”, тврдећи да југословенске новине, а посебно „Политика”, имају критичкији став према политици режима него што је било уобичајено у једнопартијским социјалистичким зељама.

С друге стране, једна од вештина коју сам стекао захваљујући „Политици” јесте уметност читања између редова, да се текстови тумаче имајући у виду ограничења наметнута новинарима и уредницима, да се примети чега нема у новинама а било је општепознато на улици, као и да се информације траже изван главних рубрика са вестима (на пример у рубрици „Међу нама”).

(Испоставило се да су ово корисне вештине када сам касније у водећим америчким медијима пратио извештавање о догађајима као што су бомбардовања Србије 1999. или Бушова инвазија на Ирак 2003.)

Ипак, „Политика” је осамдесетих важила за „референтни лист”, угледан лист” (newspaper of record), што је израз који се у САД користи за  „Њујорк тајмс” а означава најредовнији извор поузданог извештавања о догађајима. Док сам читао радове међународних истраживача о Југославији, „Политику” су најчешће цитирали кад су писали о политичким догађајима.

Све се то, наравно, променило крајем осамдесетих, када је Милошевићев режим ставио под строгу контролу „Политику” и све друге водеће медије, а ту стратегију је убрзо преузео и Фрањо Туђман у Хрватској. Деведесетих је главни разлог за читање „Политике” био да се види званичан став власти о неком питању, па је тако била и прилично поуздан водич шта се у ствари није догађало. Читуље су, дабоме, остале велика атракција. „Политикин” статус „референтног листа” се изгубио.

Кад се осврнем на своје и туђе радове, скоро нико у то време није помињао „Политику” као извор поузданих информација, већ пре по томе са каквим се текстовима Милошевићева влада супротстављала неколицини прилично поузданих извора информисања који су тада деловали, мада ограничено доступни, у Београду.  

После октобра 2000, „Политика” је брзо повратила статус важног, врсног дневног листа у Србији. Међутим, 2008. се испоставило да главна уредница не може јавно да критикује демократски изабраног председника Србије, слављеног као прозападног, и да задржи посао. Многи ће с пажњом пратити да ли овај лист може отворено да критикује најмоћније људе у земљи.

Кад би „Политика” имала онлајн издање на енглеском, придружила би се листовима попут турског „Хуријета” или израелског „Хаареца” као најцењенији извор информација и критичких коментара о догађајима у једном кључном региону. Оваква каква јесте, „Политика” је поново кључни лист у језичком региону некадашњег српскохрватског, односно хрватскосрпског језика, и најбољи лист на Балкану. А ја и даље много учим из ње.

Професор Универзитета у Питсбургу