Ukrajina – zemlja obećana

Od našeg specijalnog izveštača
Kijev, jula – Na prostranim žitnicama Ukrajine žetva polako hvata pun zamah, ali prinosi su zbog višemesečne suše gotovo prepolovljeni – manji od dve tone po hektaru, a u nekim krajevima i manji. Zbog veoma skromne ovogodišnje pogače, ukrajinska vlada je zabranila izvoz hlebnog žita. Dotle, a u to se grupa novinara iz Srbije mogla uveriti ovih dana boraveći u Ukrajini, na zakupljenim parcelama novosadske kompanije MK grupa novi kombajni "Nju holanda" skidali su u proseku pet, pa i više tona po hektaru.

Odgovor na pitanje, otkuda tolika razlika u prinosima, daje sam presednik MK grupe Miodrag Kostić rekavši "mi znamo kako". U nepregledne zaparložene ukrajinske njive, zakupljene na 15 godina, 20 evra po hektaru, preneto je sve naše znanje, tehnologija i mehanizacija. Zemlja je obrađena kako treba, posejana našim semenima na vreme, nađubrena po svim merilima... i da nije bilo suše – sada bi se žnjeli rekordi. Ali, i ovako Kostić i njegovi saradnici u ukrajinskom preduzeću "Agroinvest", nisu nezadovoljni.

Ista slika je bila i na putu od stotinak kilometara od Kijeva prema gradiću Jagotin, gde je na maloj prigodnoj svečanosti postavljen kamen temeljac za veliki žitni silos kapaciteta 113.000 tona. U to najsavremenije skladište već tokom septembra smestiće se prve količine ubranog kukuruza na oko 12.000 hektara. Gde god smo duž tog puta stali, pored kukuruzišta, njiva pod repom ili sojom, isti prizor – usevi "džikljaju" kao da prkose suši. U odnosu na retke okolne parcele pod nekim usevom, kao da su mesec dana ranije posejani. O kvalitetu obrade – da se i ne govori. Ni travke – ni korova.

To su, dabome, videli i naši ukrajinski domaćini, predstavnici vlasti, ali i struke. Zadovoljno su klimali glavom i svoje "serpskije druzja" pljeskali po ramenima.

"Trenutno imamo u zakupu oko 35.000 hektara. Cilj nam je da do kraja ove godine taj posed proširimo na preko 100.000, a već koliko iduće stignemo i do svih 250.000 hektara", kaže Kostić, dodavši da je njegova kompanija u takvom poletu da svako stajanje ili oklevanje znači  gubitak utakmice u sveopštoj globalizaciji zemalja, ekonomija, pa i pojedinaca.

Za Ukrajinu se opredelio iz sasvim prostog razloga. U toj velikoj zemlji, žitnici bivšeg SSSR-a, a danas i cele Evrope, bukvalno stoji na raspolaganju oko 40 miliona hektara najplodnije obradive zemlje. S obzirom na to da je u Vojvodini cena zakupa zemlje već toliko visoka da se na njoj ne isplati bilo kakva ratarska proizvodnja, ekonomija obima i troškova mu je pokazala u kom smeru treba da pođe. Stigao je prvi. I ne krije. Sada otvara vrata u Ukrajini i nekim oštrim konkurentima kod kuće. Biće lakše i meni i njima, kaže Kostić.

Za sada je u Ukrajini, upozorava, na snazi zabrana prodaje zemlje strancima. Da li će se to "više ideološko nego ekonomsko pitanje" skinuti sa dnevnog reda posle predstojećih izbora, ostaje da se vidi, ali prvi čovek MK grupe ima ugovore o zakupu u kojima mu se omogućava i pravo preče kupovine – kada za to dođe vreme.

U ovom času, zaključuje Kostić, važno je biti u poslu i organizovati proizvodnju na što većim površinama. A to u ekonomski veoma zapuštenoj ukrajinskoj poljoprivredi, sa oskudnom i nespremnom radnom snagom, nimalo nije lako. Problem mu, za sada, nije ni odluka vlasti da zabrane izvoz žita. I to će se jednom skinuti sa dnevnog reda. Važno je proizvoditi i imati dosta robe po najnižim mogućim troškovima, a cena i tržište, već će se naći.

--------------------------------------------------------------------------

Gorka pilula

Ukrajinski novinari pitali su Kostića da li će se, pošto je u Srbiji agrobiznis otpočeo sa šećeranama, uključiti i u toj zemlji u slične poslove. O tome, reče, još je rano za razmišljanje, jer mu je preče zasnivanje osnovne ratarske proizvodnje, ali da u neko dogledno vreme "mogu doći na red i projekti u prehrambenoj industriji". Koji? Reći će vreme i tržište. Kostić, ipak, nije propustio priliku, dobro poznajući lokalne prilike u "slatkoj" industriji, da Ukrajina mora da proguta gorku pilulu kao i Srbija pre šest-sedam godina, jer će morati da zatvori bar 60 odsto sadašnjih šećerana, a da ostatak restrukturiše prema evropskim standardima. Bez toga neće biti šećera, a ni repe, jer neće imati kome da je prodaju.