Dinkićev ajvar po Karićevom receptu

„Nas ne zanima njihova demokratija, naši problemi su paprika i paradajz. Gde mi možemo da prodamo papriku i paradajz, to nas zanima”, ovako se Marija iz Leskovca, kako se predstavila, obratila Aleksandru Vučiću, lideru SNS-a, uključivši se u program TV Pink gde je on bio gost. Vučić to, naravno, zna, a znaju i svi učesnici u izbornoj trci. Tako Mlađan Dinkić „maše” ajvarom, kao nekad Bogoljub Karić salatom, Čedomir Jovanović „rešava” problem propale fabrike gotovih jela „29. novembar”, svi se kunu u poljoprivredu, kao našu veliku šansu.

Nije ovo prvi put da se poljoprivredi posvećuje velika pažnja u izbornoj kampanji. Uvek je tako bilo. Setimo se Vuka Draškovića kako mazi ovce, Borisa Tadića, potpuno posvećenog maženju krave u štali jednog kraljevačkog domaćina. Ova Draškovićeva i Tadićeva izborna ljubav prema domaćim životinjama i briga za poljoprivredu uglavnom je poslužila za razne viceve o traumatizovanim „zverkama”. Bogoljubova salata je, međutim, nešto sasvim drugo. Mnogi su se salati od srca smejali, ali ona je bila pun pogodak. Zato što je Bogoljub baš umeo sa salatom.

Ko je zaboravio, da ga podsetimo: Bogoljubu Kariću u kampanji za predsedničke izbore u junu 2004. godine glavni aduti su bili zelena salata i makaze za gvožđe, kojima je sekao katance na zatvorenim fabrikama, obećavajući da će, kad pobedi, sve raditi. On se nije osvrtao na one koji su se smejali, pa je, baš zbog toga, na jednom mitingu iz činije uzeo prvo krastavac, pa salatu, obrativši se prisutnima rečima: „Pet hiljada vagona krastavaca je uvezeno, bruka jedna. Ao, moja salata. Ovo, ovo, ovo je salata za njih. Evo je salata kojoj se oni smeju, ovome se oni smeju, što svaka domaćica u Srbiji zna da proizvede i da napravi, a boga mi i da proda! Ja kad budem predsednik Srbije čekaće šleperi u redu za EU.” Salata je Bogoljubu donela 568.691 glas (18,23 odsto glasova), bio je trećeplasirani, iza prvoplasiranog Tomislava Nikolića i drugoplasiranog Borisa Tadića. Nikome više salata nije bila smešna.

Bogoljub je kasnije završio na poternici, a onaj koga najčešće optužuje za, kako govori, svoj progon iz Srbije, Mlađan Dinkić, lider URS-a, ovih dana primenjuje Bogoljubovu taktiku. Obećava veća ulaganja u poljoprivredu i objašnjava da nam je potrebna prerađivačka industrija, da je naša šansa da domaće voće i povrće ovde preradimo i kao gotove proizvode izvezemo, jer paprika daleko više vredi ako se preradi u ajvar i kao takva izveze. To je Dinkić objašnjavao u Igrošu, Opština Brus, u poseti fabrici „Fud lend”, koja je „poznata po proizvodnji i plasmanu visokokvalitetnih, zdravih i ekskluzivnih prehrambenih proizvoda.”

Dinkić nije išao, kao Bogoljub, u posetu zatvorenim fabrikama. To je učinio Čedomir Jovanović, lider LDP-a, doduše, bez makaza za sečenje katanaca. On je obišao nekada izuzetno uspešnu fabriku, čija su gotova jela stizala i na tržište Amerike, „29. novembar” u Subotici. Tamo je sreo radnika koji dolazi tu svaki dan i čeka, „čeka da mu neko da zaostale plate ili da učini da fabrika ponovo proradi.” Jovanović je divno govorio o mogućnostima fabrike i angažovanju domaćih proizvođača povrća i mesa…

Dragan Marković Palma, lider JS-a, koji, kako je na prethodnim izborima izjavljivao, krave ne viđa samo u kampanji, a ovce gaji, sada tvrdi da je on lično pronašao dva velika kupca poljoprivrednih proizvoda, koji će „kupiti sve što poljoprivredni proizvođači proizvedu u Vojvodini i Srbiji.” Ruku na srce, treba reći, da se Marković poljoprivrednika seća i mimo kampanje. Jesenas je jednu veliku grupu vodio u Italiju da vide kako se tamo radi u poljoprivredi.

Što se tiče Marije iz Leskovca, sa početka priče, njoj je Vučić odgovorio da su vođeni ozbiljni razgovori sa predstavnicima Ruske Federacije i objasnio: „Ono što me brine jeste razvoj prerađivačke industrije. To će biti treći deo poljoprivrednog programa, da ne bismo naše voće i povrće izvozili kao sirovine, već da to budu poluprerađevine i prerađevine, da njih izvozimo i da više naplatimo. Organizovali smo i mini-sajam robe svih naših proizvođača za Rusku Federaciju i to je bilo divno videti. Transport je problem.”

U ovoj kampanji, kao i u mnogim ranije, često se pominje nekada čuvena fabrika „Budimka” iz Požege, kojoj, u svakoj izbornoj kampanji, stranački prvaci vraćaju stari sjaj i rad punim kapacitetima. Svi pominju kako takve fabrike upošljavaju naše proizvođače, što je tačno, samo malo se priča o tome kako je uništena čačanska „Čipsara”, koja je rešavala problem proizvodnje krompira celog čačanskog kraja i koja je tek odnedavno počela da se diže iz pepela. Niko ne pominje propast Zemljoradničke zadruge „Voćar Dragačevo” u Kotraži, a mogla se spasiti da je bilo volje.