Динкићев ајвар по Карићевом рецепту

„Нас не занима њихова демократија, наши проблеми су паприка и парадајз. Где ми можемо да продамо паприку и парадајз, то нас занима”, овако се Марија из Лесковца, како се представила, обратила Александру Вучићу, лидеру СНС-а, укључивши се у програм ТВ Пинк где је он био гост. Вучић то, наравно, зна, а знају и сви учесници у изборној трци. Тако Млађан Динкић „маше” ајваром, као некад Богољуб Карић салатом, Чедомир Јовановић „решава” проблем пропале фабрике готових јела „29. новембар”, сви се куну у пољопривреду, као нашу велику шансу.

Није ово први пут да се пољопривреди посвећује велика пажња у изборној кампањи. Увек је тако било. Сетимо се Вука Драшковића како мази овце, Бориса Тадића, потпуно посвећеног мажењу краве у штали једног краљевачког домаћина. Ова Драшковићева и Тадићева изборна љубав према домаћим животињама и брига за пољопривреду углавном је послужила за разне вицеве о трауматизованим „зверкама”. Богољубова салата је, међутим, нешто сасвим друго. Многи су се салати од срца смејали, али она је била пун погодак. Зато што је Богољуб баш умео са салатом.

Ко је заборавио, да га подсетимо: Богољубу Карићу у кампањи за председничке изборе у јуну 2004. године главни адути су били зелена салата и маказе за гвожђе, којима је секао катанце на затвореним фабрикама, обећавајући да ће, кад победи, све радити. Он се није освртао на оне који су се смејали, па је, баш због тога, на једном митингу из чиније узео прво краставац, па салату, обративши се присутнима речима: „Пет хиљада вагона краставаца је увезено, брука једна. Ао, моја салата. Ово, ово, ово је салата за њих. Ево је салата којој се они смеју, овоме се они смеју, што свака домаћица у Србији зна да произведе и да направи, а бога ми и да прода! Ја кад будем председник Србије чекаће шлепери у реду за ЕУ.” Салата је Богољубу донела 568.691 глас (18,23 одсто гласова), био је трећепласирани, иза првопласираног Томислава Николића и другопласираног Бориса Тадића. Никоме више салата није била смешна.

Богољуб је касније завршио на потерници, а онај кога најчешће оптужује за, како говори, свој прогон из Србије, Млађан Динкић, лидер УРС-а, ових дана примењује Богољубову тактику. Обећава већа улагања у пољопривреду и објашњава да нам је потребна прерађивачка индустрија, да је наша шанса да домаће воће и поврће овде прерадимо и као готове производе извеземо, јер паприка далеко више вреди ако се преради у ајвар и као таква извезе. То је Динкић објашњавао у Игрошу, Општина Брус, у посети фабрици „Фуд ленд”, која је „позната по производњи и пласману висококвалитетних, здравих и ексклузивних прехрамбених производа.”

Динкић није ишао, као Богољуб, у посету затвореним фабрикама. То је учинио Чедомир Јовановић, лидер ЛДП-а, додуше, без маказа за сечење катанаца. Он је обишао некада изузетно успешну фабрику, чија су готова јела стизала и на тржиште Америке, „29. новембар” у Суботици. Тамо је срео радника који долази ту сваки дан и чека, „чека да му неко да заостале плате или да учини да фабрика поново проради.” Јовановић је дивно говорио о могућностима фабрике и ангажовању домаћих произвођача поврћа и меса…

Драган Марковић Палма, лидер ЈС-а, који, како је на претходним изборима изјављивао, краве не виђа само у кампањи, а овце гаји, сада тврди да је он лично пронашао два велика купца пољопривредних производа, који ће „купити све што пољопривредни произвођачи произведу у Војводини и Србији.” Руку на срце, треба рећи, да се Марковић пољопривредника сећа и мимо кампање. Јесенас је једну велику групу водио у Италију да виде како се тамо ради у пољопривреди.

Што се тиче Марије из Лесковца, са почетка приче, њој је Вучић одговорио да су вођени озбиљни разговори са представницима Руске Федерације и објаснио: „Оно што ме брине јесте развој прерађивачке индустрије. То ће бити трећи део пољопривредног програма, да не бисмо наше воће и поврће извозили као сировине, већ да то буду полупрерађевине и прерађевине, да њих извозимо и да више наплатимо. Организовали смо и мини-сајам робе свих наших произвођача за Руску Федерацију и то је било дивно видети. Транспорт је проблем.”

У овој кампањи, као и у многим раније, често се помиње некада чувена фабрика „Будимка” из Пожеге, којој, у свакој изборној кампањи, страначки прваци враћају стари сјај и рад пуним капацитетима. Сви помињу како такве фабрике упошљавају наше произвођаче, што је тачно, само мало се прича о томе како је уништена чачанска „Чипсара”, која је решавала проблем производње кромпира целог чачанског краја и која је тек однедавно почела да се диже из пепела. Нико не помиње пропаст Земљорадничке задруге „Воћар Драгачево” у Котражи, а могла се спасити да је било воље.