Kraći rokovi, dugovi po starom

Isporučenu robu i usluge, ugovorene posle 31. marta 2013. godine, država, opštine i javna preduzeća obavezna su da plaćaju u roku do 45, a privatne firme do 60 dana. Tako nalaže Zakon o rokovima izmirenja obaveza u komercijalnim transakcijama, ali se na naplatu računa na početku 2014. godine u proseku čekalo 126 dana, pokazala je anketa 414 preduzeća i 104 preduzetnika širom zemlje koju je sprovela Unija poslodavaca. Pre nego što je donet „zakon o rokovima plaćanja”, prosečan rok naplate u Srbiji bio je 134 dana, u regionu 69 dana, a u EU 40 dana.

Namera države bila je da Zakon o rokovima izmirenja obaveza prekine lanac neplaćanja koji godinama davi privredu i da njegovom doslednom primenom država ne bude generator nelikvidnosti.

– Na naplatu računa od države, opština i javnih preduzeća u prvoj polovini 2013. čekalo se 30 dana manje nego u prethodnom periodu, ali se taj rok u drugoj polovini godine produžio – tvrdi Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca. – To se dogodilo u vreme rekonstrukcije vlade, kada u Ministarstvu finansija očigledno nisu bili toliko ažurni u kontroli ustanova javnog sektora. 

U Ministarstvu finansija, međutim, tvrde da se reaguje čim dođe do kršenja zakona.

 – Kada je javni sektor dužnik, rok za plaćanje ne može biti duži od 45 dana, a za utvrđene slučajeve nepoštovanja propisanog roka predviđene su zakonom propisane kazne, prvenstveno za odgovorna lica, kao i institucije. – kažu u ovom ministarstvu. – Na osnovu Zakona o javnim preduzećima, ona su dužna da mesečno izveštavaju Ministarstvo finansija o rokovima izmirenja obaveza u komercijalnim transakcijama, što se praktično sprovodi preko elektronske aplikacije Uprave za trezor. Ukoliko neko republičko javno preduzeće ne izmiri obavezu u zakonski propisanom roku od 45 dana, ono ne može da isplati zarade zaposlenima.

Kao primer navodi se da su nedavno zaposleni u „Srbijagasu” ostali bez plata, jer je ova firma kasnila sa isplatom pristiglih obaveza.

Kada je reč o javnim i javnim komunalnim preduzećima u nadležnosti autonomne pokrajine ili jedinica lokalne samouprave, ukoliko se utvrdi prekoračenje rokova plaćanja obaveza, ministar finansija izdaje nalog da se privremeno obustavi prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit preduzeća. Isto važi i za grad Beograd, kao i kada je reč o prenosu transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave.

Kada je privatni sektor dužnik, a rok je 60 dana, nije predviđena direktna kontrola državnih organa – napominju u Ministarstvu finansija. Htelo se da se izbegne neopravdano „agresivno” mešanje države u privatno-pravne odnose, a postavilo se i pitanje praktične sprovodivosti i efikasnosti takve kontrole.

Ako dužnik iz privatnog sektora ne poštuje Zakon, njihovi poverioci imaju pravo i mogućnost da ga na to primoraju, poručuju iz Ministarstva finansija:

– U takvom slučaju poverilac je ovlašćen da, po hitnom postupku, sprovede postupak izvršenja pred nadležnim sudom ne dužem od 10 dana. Sud, nakon donošenja pravnosnažnog rešenja o izvršenju, primerak dostavlja Ministarstvu finansija, koje, potom, dodatno pokreće i prekršajni postupak protiv neurednog platiše.

U životu se, međutim, događa i ono što ne piše u Zakonu.

Koliko god su privrednici Zakon željno očekivali, mnogima je posle njegovog usvajanja bilo jasno da često neće moći da se primeni. Da ne bi izgubili partnera u poslu, poverioci često čekaju svog dužnika da prikupi novac od njegovih poverioca, što često zna da se otegne i na nekoliko meseci.

– Ukoliko sami poverioci nisu spremni da koriste svoja zakonska prava na naplatu sopstvenih potraživanja, nije logično očekivati od ministarstva da preuzme ulogu naplatioca tih dugova – kažu u Ministarstvu finansija.

Direktor Unije poslodavaca Dragoljub Rajić ukazuje da je, uprkos lepim željama, nelikvidnost na kraju 2013. bila veća nego krajem 2012. godine. Promet u maloprodaji opao je za dodatnih 5,1 procentnih poena, pa su firme još teže naplaćivale svoja potraživanja.

– Od ove godine preduzeća će imati i dodatna opterećenja u vidu povećanja poreza na imovinu, gubitka poreskih kredita prilikom kupovine osnovnih sredstava i povećanja cena računovodstvenih usluga – tvrdi Rajić.

Zato su neophodne mere za rasterećenje privrede, dodaje, kao i sprovođenje reformi za poboljšanje uslova poslovanja.