Краћи рокови, дугови по старом

Испоручену робу и услуге, уговорене после 31. марта 2013. године, држава, општине и јавна предузећа обавезна су да плаћају у року до 45, а приватне фирме до 60 дана. Тако налаже Закон о роковима измирења обавеза у комерцијалним трансакцијама, али се на наплату рачуна на почетку 2014. године у просеку чекало 126 дана, показала је анкета 414 предузећа и 104 предузетника широм земље коју је спровела Унија послодаваца. Пре него што је донет „закон о роковима плаћања”, просечан рок наплате у Србији био је 134 дана, у региону 69 дана, а у ЕУ 40 дана.

Намера државе била је да Закон о роковима измирења обавеза прекине ланац неплаћања који годинама дави привреду и да његовом доследном применом држава не буде генератор неликвидности.

– На наплату рачуна од државе, општина и јавних предузећа у првој половини 2013. чекало се 30 дана мање него у претходном периоду, али се тај рок у другој половини године продужио – тврди Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца. – То се догодило у време реконструкције владе, када у Министарству финансија очигледно нису били толико ажурни у контроли установа јавног сектора. 

У Министарству финансија, међутим, тврде да се реагује чим дође до кршења закона.

 – Када је јавни сектор дужник, рок за плаћање не може бити дужи од 45 дана, а за утврђене случајеве непоштовања прописаног рока предвиђене су законом прописане казне, првенствено за одговорна лица, као и институције. – кажу у овом министарству. – На основу Закона о јавним предузећима, она су дужна да месечно извештавају Министарство финансија о роковима измирења обавеза у комерцијалним трансакцијама, што се практично спроводи преко електронске апликације Управе за трезор. Уколико неко републичко јавно предузеће не измири обавезу у законски прописаном року од 45 дана, оно не може да исплати зараде запосленима.

Као пример наводи се да су недавно запослени у „Србијагасу” остали без плата, јер је ова фирма каснила са исплатом пристиглих обавеза.

Када је реч о јавним и јавним комуналним предузећима у надлежности аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе, уколико се утврди прекорачење рокова плаћања обавеза, министар финансија издаје налог да се привремено обустави пренос припадајућег дела пореза на зараде и пореза на добит предузећа. Исто важи и за град Београд, као и када је реч о преносу трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе.

Када је приватни сектор дужник, а рок је 60 дана, није предвиђена директна контрола државних органа – напомињу у Министарству финансија. Хтело се да се избегне неоправдано „агресивно” мешање државе у приватно-правне односе, а поставило се и питање практичне спроводивости и ефикасности такве контроле.

Ако дужник из приватног сектора не поштује Закон, њихови повериоци имају право и могућност да га на то приморају, поручују из Министарства финансија:

– У таквом случају поверилац је овлашћен да, по хитном поступку, спроведе поступак извршења пред надлежним судом не дужем од 10 дана. Суд, након доношења правноснажног решења о извршењу, примерак доставља Министарству финансија, које, потом, додатно покреће и прекршајни поступак против неуредног платише.

У животу се, међутим, догађа и оно што не пише у Закону.

Колико год су привредници Закон жељно очекивали, многима је после његовог усвајања било јасно да често неће моћи да се примени. Да не би изгубили партнера у послу, повериоци често чекају свог дужника да прикупи новац од његових повериоца, што често зна да се отегне и на неколико месеци.

– Уколико сами повериоци нису спремни да користе своја законска права на наплату сопствених потраживања, није логично очекивати од министарства да преузме улогу наплатиоца тих дугова – кажу у Министарству финансија.

Директор Уније послодаваца Драгољуб Рајић указује да је, упркос лепим жељама, неликвидност на крају 2013. била већа него крајем 2012. године. Промет у малопродаји опао је за додатних 5,1 процентних поена, па су фирме још теже наплаћивале своја потраживања.

– Од ове године предузећа ће имати и додатна оптерећења у виду повећања пореза на имовину, губитка пореских кредита приликом куповине основних средстава и повећања цена рачуноводствених услуга – тврди Рајић.

Зато су неопходне мере за растерећење привреде, додаје, као и спровођење реформи за побољшање услова пословања.