Američki tehnološki terorizam

Čitajući američke tajne dokumente o špijuniranju komunikacija širom sveta, koje je „Gardijanu” dostavio Edvard Snouden, novinar Luk Harding znao je kakve su moći američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) i njihovih britanskih partnera. Stoga je preuzeo brojne mere predostrožnosti čim je od glavnog urednika dobio zadatak da napiše knjigu o Snoudenu i timu „Gardijanovih” novinara koji će otkriti da nisu preterivali svi oni teoretičati zavere da Amerikanci mogu da kontrolišu svaku reč izgovorenu preko telefona i sve napisano u imejlovima.

Na svaki intervju je išao bez mobilnog telefona, pisao je na kompjuteru koji nije bio prikačen na internet a posle svakog napisanog poglavlja tekst je čuvao u svom folderu na „Črukript”, virtuelnom enkriptovanom disku kojem se može pristupiti samo ukucavanjem duge i komplikovane šifre. Da ga to nije spaslo špijuniranja uverile su ga brojne slučajnosti minulih meseci, poput one da mu se telefon blokirao u trenutku kada je svojoj supruzi namerno poslao tekstualnu poruku da je CIA poslala nekog da ga proveri, da su „nespretni kao Rusi” i da „bog zna gde su učili da špijuniraju”.

Međutim, kako je napisao ovih dana u „Gardijanu”, ono što ga je zaprepastilo je to, kada je posle pisanja poglavlja o NSA, tekst na ekranu njegovog računara počeo da se briše. Napisani pasusi su sami počeli da nestaju, a kada je pokušao da zatvori dokument, tastatura je počela da mu trepće i pišti. To mu se dešavalo još nekoliko puta tako da je Harding počeo da „tajnom uredniku” ostavlja poruke u kojem ga moli da mu ne briše tekst. Sve to je ispričao jednom kolegi novinaru koji je pak to preneo nemačkom kolegi, koji je „anegdotu” objavio u svom članku u „Tagescajtungu”. Tek tada je rad „tajnog urednika” prestao i Harding je nedavno objavio knjigu „Snoudenovi dokumenti: insajderska priča o najtraženijem čoveku na svetu”.

Ovo bi možda ostale samo Hardingove anegdote, da Snoudenovi dokumenti nisu ukazali da su bezmalo svi ljudi širom sveta na meti sveopšte američke kontrole svih elektronskih komunikacija. I sve to, navodno, zarad borbe protiv terorizma. A zapravo je sloboda ljudi širom sveta na meti američkog državnog terorizma usmerenog da suzbije bilo kakvu privatnost u komunikaciji.

Zbog toga ne čudi što ugledna penzionisana profesorka Harvardove poslovne škole Šošana Zubof u „Frankfurter algemajne cajtungu” poziva čovečanstvo da se odupre novom „oružju za masovno uništenje”. Ističući da ljudi mogu i moraju da uzmu ono što su im NSA i ostale obaveštajne agencije uzele, Zubofova zagovara formiranje „društvenog pokreta” o kojem govori i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc kada upozorava na tehnološki terorizam. Čak se i nemačka kancelarka Angela Merkel minule nedelje založila za veću zaštitu podataka i informacija, kao i uspostavljanje evropske komunikacijske mreže.

Zalaganjem za stvaranje evropskog interneta čiji bi serveri bili u EU te bi tako ostao nedostupan za američke obaveštajne službe, Merkelova pokušava da se predstavi kao borac za pravo na privatnost Evropljana. Realnost je, međutim, da su i nemačke i ostale evropske službe sarađivale ili koristile podatke koje je nelegalnim špijuniranjem pribavila NSA. Tako da Berlin ne može previše ubedljivo da se pretvara da je Nemačka žrtva po ovom pitanju a da su SAD jedini zlikovac. Osim toga, u evropskim krugovima pojedini kritičari nemačke politike kažu da upravo Berlin blokira usvajanje dorađene direktive Evropske komisije o zaštiti podataka. Kritičari kažu da, iako se Merkelova javno zalaže da se ovi propisi pooštre, Berlin nastoji da određene službe izuzme važenja ovog propisa EU o prikupljanju, čuvanju i predaji ličnih podataka građana.

Ipak, ideja o evropskom internetu obradovala je mnogo koji u tome vide ne samo pitanje bezbednosti, već i šansu da podsticaj razvoju digitalne tehnologije bude i faktor evropskog privrednog rasta. Grupa nemačkih tehnoloških kompanija već je pokrenula inicijativu pod nazivom „imejl proizveden u Nemačkoj”, tvrdeći da pružaju tajnost podataka jer oni ostaju u Nemačkoj. Međutim, tehnološki znalci kažu da je reč o marketinškom triku te da podacima i dalje mogu da pristupe i američke i nemačke službe. Jedina razlika je u tome što će nacionalne telekomunikacione kompanije više da zarade, jer podaci idu preko njihovih servera.

Uostalom, teško je zamisliti da će finansijski uzdrmana EU odjednom izdvojiti hiljade milijardi evra za izgradnju fizičke mreže optičkih kablova, servera i rutera i da pritom svaka ugrađena komponenta bude bezbednosno proverena, odnosno da u strahu od špijuniranja ništa ne dolazi od američkih ili kineskih proizvođača.

Ostaje nada da kancelarkine izjave ipak nisu markekting već da zaista želi da pokrene Evropu u nastojanju da ponovo osvoji slobodu i privatnost u svetu komunikacija. Ono u čemu nema sumnje jeste to da je svetu neophodna političko-digitalna revolucija u kojem će obični korisnici interneta kroz kreativne izume ali i političke pritiske i promene osvojiti ponovo slobodu i privatnost a obaveštajnim službama nametnuti demokratsku kontrolu.