Lešek Kolakovski – kritičar ideologija

Polemička misao o tome „Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja” naslov je knjige poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog (1927–2009), dela koje je objavljeno neposredno posle njegove smrti, a koje kod nas čitamo u prevodu Biserke Rajčić, i u izdanju čačanskog „Gradca”. Reč je o tekstovima pisanim u razdoblju od 1984. do 2008. godine, u vidu predavanja, govora, istupa autora na naučnim konferencijama i kongresima, predgovora i pogovora knjigama koje je čitao.

Kako u pogovoru ističe Biserka Rajčić, ovi tekstovi su objavljivani najčešće u poljskim listovima i časopisima „Gazeta viborča”, „Kultura”, „Znak” i drugima. Glavne rasprave u knjizi posvećene su pitanjima Boga i ljubavi, koja Kolakovski posmatra u dijalogu sa Lajbnicom, Hegelom, Kartezijem, Šopenhauerom, ali su česta razmišljanja Kolakovskog usmerena i na probleme savremenosti, održanja ili gubljenja vere, postojanja zla u svetu, slobode izbora, Evropske unije, identiteta, promene klime. „Još kao marksista Kolakovski je počeo da se interesuje za teološku, poljsku i svetsku literaturu i proučava je. I kao ozbiljan mislilac mnogim teološkim pitanjima bavi se i u knjizi duhovito naslovljenoj ’Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja’. Pojavljuje se u ulozi pažljivog čitaoca i komentatora dokumenata katoličke crkve, razmatra poslanice Jovana Pavla Drugog, koji se pored teologije bavio i filozofijom”, piše Biserka Rajčić, uz vrlo važnu napomenu:

„Kolakovski posebno ustaje protiv sadašnjih ’učenja’ crkve koja koristi termine poput ’dijalog’ i ’susret’. Jer oni se odnose na nov savez s Bogom, a ne na osnove hrišćanstva, na ljubav i milosrđe, odnosno put ka Tvorcu koji vodi preko bližnjeg. Bog nas je stvorio da se radujemo svom postojanju, da u svemu vidimo smisao i dobro, ljubav, veru i nadu”.

Upravo zbog diktata uspešnosti i sreće po svaku cenu, a zatim i kulta ličnosti koji je danas jači nego u doba totalitarizma, a koji opet izostavlja humanost, moralnost i duhovnost, Kolakovski je nagovestio ideju da Bog i nema mnogo razloga da bude zadovoljan svojom tvorevinom. Ipak, veliki filozof nije bio ogorčen. Smatrao je da je krajnji cilj lečenje, a ne uništenje.

Kao tumač i kritičar ideologija koje su svetu nanele nemerljivo zlo, Kolakovski u jednom od eseja poredi nacizam i komunizam, pa zaključuje da je Staljin „u proizvodnji leševa postigao mnogo bolje rezultate nego Hitler , mada ih je globalno i statistički teško upoređivati, s obzirom na to da je nacistička država postojala samo dvanaest godina”. Kolakovski je smatrao da je dobro to što se u Poljskoj posle 1989. godine uvećavala literatura koja analizira epohu komunizma, i što su o njoj pisali i američki, ruski, francuski teoretičari.

Oproštaj da, ali zaborav ne, poručivao je ovaj mislilac. U sažetoj analizi Gorbačovljevog doba Kolakovski zapaža da ovaj političar nije želeo da uništi komunizam, već da ga učini uspešnijim tako što će uvesti slobodu izražavanja i slobodne medije. „Za vreme Gorbačova posetio sam Moskvu... ljudi su se izražavali bez kočnica, bez straha pričali o svemu. I ko sme da tvrdi da je sloboda izražavanja koja je srušila komunizam beznačajan detalj? Komunizam sa slobodom izražavanja nije mogao da opstane, iako znam jednog teoretičara komunizma koji je tada izjavio da, prema njegovoj teoriji, ne mogu postojati ni Gorbačov ni Valensa, napisao je Kolakovski za „Gazetu viborča” u maju 1999. godine.

Smatrao je da proces ujedinjenja Evrope postepeno smanjuje suverenost pojedinih država, i u eseju „Može li Evropa zaživeti?”, posmatrao je pokret za ujedinjenje Evrope naporedo sa cvetanjem separatizma, nacionalizma, osvajačkih pretenzija prema susedima. Isticao je da Poljska nije imala izbora, i da nije ušla u NATO i u EU nesumnjivo da bi se za kratko vreme našla u orbiti Rusije... Kao najveću dobit od evropskog ujedinjenja Kolakovski je video trajni mir, posle nepoverenja kojem su težili napoleonovski, hitleristički ili moskovski pokušaji ujedinjenja, a hrišćanstvo je razumevao kao jedan od korena evropske kulture. Ipak, po njegovom mišljenju, istorija Evrope vredna je hvale samo na trenutke zbog totalitarizama 20. veka.