Лешек Колаковски – критичар идеологија

Полемичка мисао о томе „Да ли је Господ Бог срећан и друга питања” наслов је књиге пољског филозофа Лешека Колаковског (1927–2009), дела које је објављено непосредно после његове смрти, а које код нас читамо у преводу Бисерке Рајчић, и у издању чачанског „Градца”. Реч је о текстовима писаним у раздобљу од 1984. до 2008. године, у виду предавања, говора, иступа аутора на научним конференцијама и конгресима, предговора и поговора књигама које је читао.

Како у поговору истиче Бисерка Рајчић, ови текстови су објављивани најчешће у пољским листовима и часописима „Газета виборча”, „Култура”, „Знак” и другима. Главне расправе у књизи посвећене су питањима Бога и љубави, која Колаковски посматра у дијалогу са Лајбницом, Хегелом, Картезијем, Шопенхауером, али су честа размишљања Колаковског усмерена и на проблеме савремености, одржања или губљења вере, постојања зла у свету, слободе избора, Европске уније, идентитета, промене климе. „Још као марксиста Колаковски jе почео да се интересује за теолошку, пољску и светску литературу и проучава је. И као озбиљан мислилац многим теолошким питањима бави се и у књизи духовито насловљеној ’Да ли је Господ Бог срећан и друга питања’. Појављује се у улози пажљивог читаоца и коментатора докумената католичке цркве, разматра посланице Јована Павла Другог, који се поред теологије бавио и филозофијом”, пише Бисерка Рајчић, уз врло важну напомену:

„Колаковски посебно устаје против садашњих ’учења’ цркве која користи термине попут ’дијалог’ и ’сусрет’. Јер они се односе на нов савез с Богом, а не на основе хришћанства, на љубав и милосрђе, односно пут ка Творцу који води преко ближњег. Бог нас је створио да се радујемо свом постојању, да у свему видимо смисао и добро, љубав, веру и наду”.

Управо због диктата успешности и среће по сваку цену, а затим и култа личности који је данас јачи него у доба тоталитаризма, а који опет изоставља хуманост, моралност и духовност, Колаковски је наговестио идеју да Бог и нема много разлога да буде задовољан својом творевином. Ипак, велики филозоф није био огорчен. Сматрао је да је крајњи циљ лечење, а не уништење.

Као тумач и критичар идеологија које су свету нанеле немерљиво зло, Колаковски у једном од есеја пореди нацизам и комунизам, па закључује да је Стаљин „у производњи лешева постигао много боље резултате него Хитлер , мада их је глобално и статистички тешко упоређивати, с обзиром на то да је нацистичка држава постојала само дванаест година”. Колаковски је сматрао да је добро то што се у Пољској после 1989. године увећавала литература која анализира епоху комунизма, и што су о њој писали и амерички, руски, француски теоретичари.

Опроштај да, али заборав не, поручивао је овај мислилац. У сажетој анализи Горбачовљевог доба Колаковски запажа да овај политичар није желео да уништи комунизам, већ да га учини успешнијим тако што ће увести слободу изражавања и слободне медије. „За време Горбачова посетио сам Москву... људи су се изражавали без кочница, без страха причали о свему. И ко сме да тврди да је слобода изражавања која је срушила комунизам безначајан детаљ? Комунизам са слободом изражавања није могао да опстане, иако знам једног теоретичара комунизма који је тада изјавио да, према његовој теорији, не могу постојати ни Горбачов ни Валенса, написао је Колаковски за „Газету виборча” у мају 1999. године.

Сматрао је да процес уједињења Европе постепено смањује сувереност појединих држава, и у есеју „Може ли Европа заживети?”, посматрао је покрет за уједињење Европе напоредо са цветањем сепаратизма, национализма, освајачких претензија према суседима. Истицао је да Пољска није имала избора, и да није ушла у НАТО и у ЕУ несумњиво да би се за кратко време нашла у орбити Русије... Као највећу добит од европског уједињења Колаковски је видео трајни мир, после неповерења којем су тежили наполеоновски, хитлеристички или московски покушаји уједињења, а хришћанство је разумевао као један од корена европске културе. Ипак, по његовом мишљењу, историја Европе вредна је хвале само на тренутке због тоталитаризама 20. века.