Stranac u rodnom gradu

U ovom proevropskom vaktu oskudacije, Zlatoje Martinov je u svom reagovanju na intervju Vladimira Kecmanovića mogao da uštedi koje slovce i da me čojski i junački prozove imenom i prezimenom, a ne da me o(t)piše kao Kecmanovićevog zemljaka, koji je „inače ’naturalizovani Pančevac’“!

Nije, nažalost, prvi put da nekome tako očigledno veoma smeta fakat što umesto u Sarajevu živim u Pančevu. Pošto nisam imao pravo da oćutim tada, javno otpisujem i sada, tražeći od gospodina Martinova javno izvinjenje, i to ne meni, nego svima koji nisu imali tu sreću da sami odlučuju o tome gde će moći da žive kao ravnopravni, slobodni građani.

Takođe, gospodin Martinov obmanjuje javnost kada tvrdi da je Vladimir Kecmanović „očajnički pozvao u pomoć u pomenutoj polemici“ Čedomira Antića (jer on je taj istoričar „desničarske i jako izražene nacionalne orijentacije“) i mene. Svojeknjiževno-kritičarsko mišljenje o romanu „Top je bio vreo“, gospodin Martinov je pre pet godina prvi put izneo reagujući na moj tekst „Sarajevo, ljubavi moja“, koji je objavljen u lokalnom listu Pančevac. Kasnije je svoje moralno-književne primedbe na Kecmanovićev roman ponovio u Politikinom subotnjem kulturnom odbitku, gde su pod nadnaslovom „Reagovanje“ objavljena dva inkvizitorska teksta u kojima se urlalo i na samu pomisao da se neko usudio da jednu ratnu priču ispriča mimo kanona po kome je za sve loše što se devedesetih godina prošloga veka desilo na teritoriji bivše Jugoslavije odgovoran celokupni srpski narod. Paralelno sa ruženjem i najmanjeg pokušaja da se o građanskom ratu devedesetih i potonjem bombardovanju Srbije ispriča autentična priča, u celosti oklevetana nacionalna književnost je prekrštena u „srbijansku“, a posebna poslastica najnovijih komesara bilo je otvoreno, prostačko vređanje svih onih koji su, em zemljaci, em „naturalizovani“.

Optužujući ne samo autore inkriminisanih tekstova, nego i same književne junake, ovi visokomoralni dušebrižnici nikada nisu propuštali da u svojim „reagovanjima“ taksativno pominju mesto rođenja osumnjičenih, te njihovu trenutnu adresu.

Naizgled, i ovom (ne)prilikom je sve isto, pa tako, na primer, gospodin Martinov u članku „Ko puca iz praznog topa“ i dalje insistira kako je dečak iz Kecmanovićevog romana „srpski”.

Krajnje onespokojavajuću razliku, međutim, ovoga puta pravi upravo „logičko promišljanje“, kako je gospodin Martinov u svom članku krstio nelegitimnu ostvarenu nameru reditelja filma „Top je bio vreo“, da konačno „popravi“ kraj priče o sudbini jednog „srpskog“ dečaka u „multietničkom“ „Sarajevu“.

Ovakvim „hlađenjem topa“ valjda su najzad ostvareni snovi inih popravljača srbijanske književnosti.

Postoji, međutim, nešto na šta ni Martinov, ni Skerlić, ni Kecmanović, ni Antić niti ja, ne možemo da utičemo.

Reč je o stvarnosti, o kojoj, što se tiče Sarajeva, najbolje svedoče još neobjavljeni rezultati najnovijeg popisa stanovništva. Nije, ipak, teško saznati broj „srpskih“ dečaka u Sarajevu 2013. i uporediti ga sa brojem takvih istih dečaka pred početak građanskog rata 1992.

Dobijena razlika jeste broj onih stranaca u rodnom gradu iz naslova ovog teksta, kojima ovdašnja javnost još uvek duguje istinu, a gospodin Martinov izvinjenje.

Do tada, jedan od tih dečaka, upravo onaj iz romana „Top je bio vreo“, neće prestajati da „puca... puca... puca...“