Странац у родном граду

У овом проевропском вакту оскудације, Златоје Мартинов је у свом реаговању на интервју Владимира Кецмановића могао да уштеди које словце и да ме чојски и јуначки прозове именом и презименом, а не да ме о(т)пише као Кецмановићевог земљака, који је „иначе ’натурализовани Панчевац’“!

Није, нажалост, први пут да некоме тако очигледно веома смета факат што уместо у Сарајеву живим у Панчеву. Пошто нисам имао право да оћутим тада, јавно отписујем и сада, тражећи од господина Мартинова јавно извињење, и то не мени, него свима који нису имали ту срећу да сами одлучују о томе где ће моћи да живе као равноправни, слободни грађани.

Такође, господин Мартинов обмањује јавност када тврди да је Владимир Кецмановић „очајнички позвао у помоћ у поменутој полемици“ Чедомира Антића (јер он је тај историчар „десничарске и јако изражене националне оријентације“) и мене. Својекњижевно-критичарско мишљење о роману „Топ је био врео“, господин Мартинов је пре пет година први пут изнео реагујући на мој текст „Сарајево, љубави моја“, који је објављен у локалном листу Панчевац. Касније је своје морално-књижевне примедбе на Кецмановићев роман поновио у Политикином суботњем културном одбитку, где су под наднасловом „Реаговање“ објављена два инквизиторска текста у којима се урлало и на саму помисао да се неко усудио да једну ратну причу исприча мимо канона по коме је за све лоше што се деведесетих година прошлога века десило на територији бивше Југославије одговоран целокупни српски народ. Паралелно са ружењем и најмањег покушаја да се о грађанском рату деведесетих и потоњем бомбардовању Србије исприча аутентична прича, у целости оклеветана национална књижевност је прекрштена у „србијанску“, а посебна посластица најновијих комесара било је отворено, простачко вређање свих оних који су, ем земљаци, ем „натурализовани“.

Оптужујући не само ауторе инкриминисаних текстова, него и саме књижевне јунаке, ови високоморални душебрижници никада нису пропуштали да у својим „реаговањима“ таксативно помињу место рођења осумњичених, те њихову тренутну адресу.

Наизглед, и овом (не)приликом је све исто, па тако, на пример, господин Мартинов у чланку „Ко пуца из празног топа“ и даље инсистира како је дечак из Кецмановићевог романа „српски”.

Крајње онеспокојавајућу разлику, међутим, овога пута прави управо „логичко промишљање“, како је господин Мартинов у свом чланку крстио нелегитимну остварену намеру редитеља филма „Топ је био врео“, да коначно „поправи“ крај приче о судбини једног „српског“ дечака у „мултиетничком“ „Сарајеву“.

Оваквим „хлађењем топа“ ваљда су најзад остварени снови иних поправљача србијанске књижевности.

Постоји, међутим, нешто на шта ни Мартинов, ни Скерлић, ни Кецмановић, ни Антић нити ја, не можемо да утичемо.

Реч је о стварности, о којој, што се тиче Сарајева, најбоље сведоче још необјављени резултати најновијег пописа становништва. Није, ипак, тешко сазнати број „српских“ дечака у Сарајеву 2013. и упоредити га са бројем таквих истих дечака пред почетак грађанског рата 1992.

Добијена разлика јесте број оних странаца у родном граду из наслова овог текста, којима овдашња јавност још увек дугује истину, а господин Мартинов извињење.

До тада, један од тих дечака, управо онај из романа „Топ је био врео“, неће престајати да „пуца... пуца... пуца...“