Marseljeza kao oproštajni dar Belgiji

Bruka, osmišljena provokacija i tempirna bomba nacionalizma – tri naslova za jednu udarnu vest koja je minulog vikenda uzdrmala Belgiju i Belgijance. Kao povod poslužio je šovinistički ispad flamanskog nacionaliste Iva Leterma, mandatara nove belgijske vlade, o čijem se formiranju mesecima pregovara, u tempu zidanja Skadra.
Na svečanosti povodom dana državnosti tronacionalnog kraljevstva budući premijer zapevao je francusku Marseljezu, umesto belgijske Brabansone – pesme posvećene istorijskoj regiji Brabanta, između Antverpena i Brisela, u kojoj su udareni temelji belgijske kraljevine.

Karakter poruke, osmišljene u duhu očigledne provokacije, najpre, uputio je na formalnost problema. Flamanci osporavaju belgijsku Brabansonu kao pesmu zajedništva, pozivajući se na činjenicu da ona nije zvanično proglašena državnom himnom.

Pivo bliže od himne

Drugi aspekt je nacionalistička nastrojenost Flamanaca. Brabansonu odbijaju zbog njenih "frankofonskih korena". Autor teksta je bio Valonac, kompozitor melodije Flamanac – frankofil. U originalu, Brabansona je pevana na francuskom – flamanska verzija je naknadno sročena.

U svom bojkotu takozvane pesme belgijskog zajedništva Flamanci uživaju podršku belgijskih Nemaca, koji žive u etnički čistoj pograničnoj regiji između pokrajine Valonije i Nemačke. Od pripajanja Belgiji, po svršetku Prvog svetskog rata, Nemci su treći konstitutivni narod kraljevine, ali Brabansona nikada nije prevedena na njihov jezik. Argument na koji se pristalice dvojezičke himne pozivaju upućuje da bi se himna morala prevesti i na sva narečja koja se u Belgiji koriste – da bi se svima udovoljilo – na lotarinški, šampanjski, fransijski, pikardijski i, naravno, na valonsko-francuski.

Čemu se Belgijanci u doglednoj budućnosti nadaju, pokazala je prošlogodišnja provokacija tamošnje nacionalne televizije, osmišljena kao svojevrsni test privrženosti Belgijanaca zajedničkoj državi. U udarnom informativnom programu plasirana je "patka", dakle neistina, da je došlo do cepanja Belgije na dve nezavisne države – Flandriju i Valoniju. Reakcije su bile brojne, u skladu sa nacionalnom pripadnošću, naravno, različite. Ipak, malo ko je među gledaocima bio potresen, još su ređi bili oni koje bi takav razvoj začudio.

Iv Leterm, nošen nacionalističkim talasom koji zapljuskuje Flandriju – bio je pokrajinski premijer pre nego što je postao mandatar belgijske vlade – neumorno ponavlja da je, možda, poslednji premijer Belgije, onakve kakva jeste, odnosno kakva je još uvek, ali ne zadugo. (Nameće se poređenje sa izjavama Stjepana Mesića uoči raspada SFRJ.) Tek nedavno Leterm je izjavio da je Belgija država nastala istorijskom zabunom, da ne postoje zajedničke vrednosti koje bi garantovale njeno jedinstvo i opstanak: "Belgijanci imaju samo tri zajedničke dodirne tačke – fudbalsku reprezentaciju, krunu i pivo".

Ukus majčinog mleka

Zagovarači separatizma u Belgiji tradicionalno se regrutuju na političkom krilu krajnje desnice. Najglasnija prethodnica flamanskih separatista, donedavno, dovođena je u vezu sa blokom Flamanskog interesa, ultradesničara Filipa de Vintera.

Kao lider umerenog desnog centra u Flandriji, istini na volju, Leterm nije iznenadio svojim nacionalističkim poimanjem, ipak, premašio je strahovanja, ili očekivanja, svejedno, da bi u njegovom mandatu moglo da dođe do dalje radikalizacije nacionalne netrpeljivosti. Tim pre što i sam potiče iz mešovite porodice – po ocu je Valonac, po majci Flamanac.

Začuđenim i donekle zbunjenim Belgijancima komentar je ponudio belgijski carinik crnogorskog porekla. Pozvao se na objašnjenje Marka Miljanova zašto su pripadnici plemena Kuča tradicionalno negovali dobre odnose sa Arbanasima – majke su im bile Albanke, pa je i politička opredeljenost imala ukus majčinog mleka.