Sunovrat kulture u Kragujevcu

Kragujevac – Kada su u jeku Drugog svetskog rata ministri u britanskoj vladi predložili premijeru da se deo sredstava namenjenih kulturi preusmeri u odbranu zemlje, Vinston Čerčil je uzvratio pitanjem: „A šta ćemo onda da branimo?” Neki kažu da je upitao: „Čime ćemo onda da se branimo?” Svejedno kako je odgovorio, tek znao šta je priča.

Sa izuzetkom Beograda i Novog Sada, u ostatku Srbije danas je sve manje onog što bismo branili ili čime bismo se branili. I Kragujevac je u toj grupi „zaostalih”. U prvoj prestonici moderne Srbije, gradu u kome je donet prvi ustav – Sretenjski, gde je zaživelo prvo profesionalno pozorište – Knjaževsko-serbski teatar, prvi građanski orkestar – Knjaževsko-serbska banda, gde su počele da izlaze prve srpske novine – „Novine serbske”, kultura  je već godinama u zapećku.

Sve što se kulture tiče, u ovom gradu je svedeno na inicijativu pojedinaca, a partijski aparatčici, kojih je sve više u ustanovama kulture, ponašaju se kao jato skakakavaca na polju žita. Pojeli su i ono malo „letine” što je preostalo u oskudici. Kad se njima isplate plate, ne ostaje ništa za projekte, pa se više niko i ne trudi nešto da osmisli, predloži. „Pare nisu problem, para nema”, da se poslužimo vrcavom sentencom jednog našeg političara, ali može li se uraditi nešto i kad para nema?

To pitanje smo, između ostalih, postavili Zoranu Petroviću, piscu, dobitniku nagrade „Miloš Crnjanski” za roman „Kamen blizanac”, 2011, Gordani Jocić, novinarki i publicistkinji, urednici Radija Zlatousti Eparhije šumadijske, te Aleksandru Milojeviću, galeristi, vlasniku jedne od najproduktivnijih srpskih galerija – „Rima”.

U ustanovama je sada najmanje onih koji rade direktno na kulturnim sadržajima, a i oni su bliži penziji nego dobu u kojem se daje maksimum, kaže Petrović, navodeći da je tome doprinela i zabrana zapošljavanja na dve godine onih koji bi mogli zamene penzionisane kulturne delatnike.

– Između donošenja novog Zakona o kulturi i najavljene giljotine propisa, narasla je samo gradska i svaka druga administracija, koja se dodatno obezbedila od eventualnih otpuštanja. Zato bi sada mogli da stradaju kustosi, glumci, istoričari umetnosti, arheolozi i svi oni koji hronično ne dobijaju sredstva za svoje delatnosti i planirane programe. A to je, ma kako bilo podlo, na neki demonski način i logično, jer zašto plaćati arheologa koji nema ni benzin da izađe na teren, a otpuštati nekog činovnika koji nemilosrdno „vodi brigu” o kulturnim programima za koje nema para ili se ne zna kada će ih biti – pita se naš sagovornik.

Što se tiče izdvajanja za kulturu, Kragujevac je, izuzimajući Beograd i neka vojvođanska mesta, u prednosti u odnosu na ostale gradove, ali je problem to što oko 80 odsto budžeta ide na plate zaposlenih, navodi Jocićeva. Ona smatra da u ovom gradu postoji ozbiljan „kadrovski problem”, i to po više osnova.

– Nedavno smo saznali šokantnu vest da je Kragujevac za pet godina izgubio 40 zaposlenih u kulturi. Njihova radna mesta su praktično ukinuta, a u gradskoj upravi i drugim oblastima otvorena su nova. To donekle daje za pravo književniku Zoranu Petroviću, koji je na jednom skupu rekao da je kultura poslednja u nizu u lancu partijske ishrane. Na to se sada nadovezala i dvogodišnja zabrana prijema novih ljudi u javnom sektoru. To Kragujevac vodi ka srpskom proseku starosti zaposlenih u kulturi, a to je 47 godina. Tako je čak i Domu omladine. Takođe, mislim da ovde nisu dovoljno prepoznati novi, mladi, stručni i kreativni ljudi, te ono što bi oni imali da ponude umetničkoj produkciji, a možda i menadžerskoj „reprodukciji” grada – navodi Jocićeva.

Navodeći da se slika kragujevačke kulture u mnogo čemu poklapa sa slikom kulture u čitavoj zemlji, Milojević akcenat stavlja na problem „uspavanosti” institucija i zaposlenih u njima.

– Kragujevačke institucije kulture su uspavane jer u njima stanuje nedostatak radnih navika, ideja, interesovanja, kreativnosti. Što je još gore, zaposleni se ne obrazuju dodatno. A posledica takvog učmalog stanja jesu nezanimljivi programi. Mnogi će za to tražiti opravdanje u nedostatku novca, ali kao da se zaboravlja da kvalitetni programi mogu biti ostvareni i iz sopstvenih prihoda. Kada to shvatite, onda je potrebno samo malo volje i lične energije. Primer za to je kragujevačko pozorište. Dobre predstave i povratak publike isključivo su rezultat zalaganja pojedinca ili pojedinaca – uveren je Milojević.

Kragujevac ima pomoćnika gradonačelnika za očuvanje kulturne baštine, ali „nije dobro što jedan čovek istovremeno brine o kulturi, obrazovanju i informisanju, za šta nema ni vremena ni kvalifikacija”, smatra Jocićeva. Pitanja odgovornosti i „završnog računa”, koji bi pokazao „koliko novca ide na programe institucija kulture, a koliko na žurke, koncerte i rekreativne aktivnosti raznoraznih nevladinih organizacija koje su se nakačile na kulturnu crkavicu”, postavlja i Petrović.

– U Kragujevcu se odavno pitamo ko odlučuje o prioritetima kada je u pitanju raspodela para za kulturu. I pored najbolje namere, u dva mandata ove vlasti nisam mogao da mu uđem u trag. Jedni su mi na jednoga pokazivali prstom, kao na „ministra” zaduženog za prosvetu i kulturu, ali mi je taj nekoliko puta rekao da on sa kulturom veze nema. I ja mu iskreno verujem. Isto je odgovorio i „poverenik” za visoko obrazovanje, kome, takođe, verujem. Tako je naša lokalna kultura postala svojevrsni lutkarski bal pod maskama, jer niko ne oseća odgovornost, niti se na nju može pozvati, a konce svako vuče. Kada kultura bude dobila ljudsko lice nekoga ko može zbog nečega da pozeleni, da pocrveni ili, daj bože, da se ozari, sve ostalo će biti drugačije – smatra ovaj pisac.

Brane Kartalović