Суноврат културе у Крагујевцу

Крагујевац – Када су у јеку Другог светског рата министри у британској влади предложили премијеру да се део средстава намењених култури преусмери у одбрану земље, Винстон Черчил је узвратио питањем: „А шта ћемо онда да бранимо?” Неки кажу да је упитао: „Чиме ћемо онда да се бранимо?” Свеједно како је одговорио, тек знао шта је прича.

Са изузетком Београда и Новог Сада, у остатку Србије данас је све мање оног што бисмо бранили или чиме бисмо се бранили. И Крагујевац је у тој групи „заосталих”. У првој престоници модерне Србије, граду у коме је донет први устав – Сретењски, где је заживело прво професионално позориште – Књажевско-сербски театар, први грађански оркестар – Књажевско-сербска банда, где су почеле да излазе прве српске новине – „Новине сербске”, култура  је већ годинама у запећку.

Све што се културе тиче, у овом граду је сведено на иницијативу појединаца, а партијски апаратчици, којих је све више у установама културе, понашају се као јато скакакаваца на пољу жита. Појели су и оно мало „летине” што је преостало у оскудици. Кад се њима исплате плате, не остаје ништа за пројекте, па се више нико и не труди нешто да осмисли, предложи. „Паре нису проблем, пара нема”, да се послужимо врцавом сентенцом једног нашег политичара, али може ли се урадити нешто и кад пара нема?

То питање смо, између осталих, поставили Зорану Петровићу, писцу, добитнику награде „Милош Црњански” за роман „Камен близанац”, 2011, Гордани Јоцић, новинарки и публицисткињи, уредници Радија Златоусти Епархије шумадијске, те Александру Милојевићу, галеристи, власнику једне од најпродуктивнијих српских галерија – „Рима”.

У установама је сада најмање оних који раде директно на културним садржајима, а и они су ближи пензији него добу у којем се даје максимум, каже Петровић, наводећи да је томе допринела и забрана запошљавања на две године оних који би могли замене пензионисане културне делатнике.

– Између доношења новог Закона о култури и најављене гиљотине прописа, нарасла је само градска и свака друга администрација, која се додатно обезбедила од евентуалних отпуштања. Зато би сада могли да страдају кустоси, глумци, историчари уметности, археолози и сви они који хронично не добијају средства за своје делатности и планиране програме. А то је, ма како било подло, на неки демонски начин и логично, јер зашто плаћати археолога који нема ни бензин да изађе на терен, а отпуштати неког чиновника који немилосрдно „води бригу” о културним програмима за које нема пара или се не зна када ће их бити – пита се наш саговорник.

Што се тиче издвајања за културу, Крагујевац је, изузимајући Београд и нека војвођанска места, у предности у односу на остале градове, али је проблем то што око 80 одсто буџета иде на плате запослених, наводи Јоцићева. Она сматра да у овом граду постоји озбиљан „кадровски проблем”, и то по више основа.

– Недавно смо сазнали шокантну вест да је Крагујевац за пет година изгубио 40 запослених у култури. Њихова радна места су практично укинута, а у градској управи и другим областима отворена су нова. То донекле даје за право књижевнику Зорану Петровићу, који је на једном скупу рекао да је култура последња у низу у ланцу партијске исхране. На то се сада надовезала и двогодишња забрана пријема нових људи у јавном сектору. То Крагујевац води ка српском просеку старости запослених у култури, а то је 47 година. Тако је чак и Дому омладине. Такође, мислим да овде нису довољно препознати нови, млади, стручни и креативни људи, те оно што би они имали да понуде уметничкој продукцији, а можда и менаџерској „репродукцији” града – наводи Јоцићева.

Наводећи да се слика крагујевачке културе у много чему поклапа са сликом културе у читавој земљи, Милојевић акценат ставља на проблем „успаваности” институција и запослених у њима.

– Крагујевачке институције културе су успаване јер у њима станује недостатак радних навика, идеја, интересовања, креативности. Што је још горе, запослени се не образују додатно. А последица таквог учмалог стања јесу незанимљиви програми. Многи ће за то тражити оправдање у недостатку новца, али као да се заборавља да квалитетни програми могу бити остварени и из сопствених прихода. Када то схватите, онда је потребно само мало воље и личне енергије. Пример за то је крагујевачко позориште. Добре представе и повратак публике искључиво су резултат залагања појединца или појединаца – уверен је Милојевић.

Крагујевац има помоћника градоначелника за очување културне баштине, али „није добро што један човек истовремено брине о култури, образовању и информисању, за шта нема ни времена ни квалификација”, сматра Јоцићева. Питања одговорности и „завршног рачуна”, који би показао „колико новца иде на програме институција културе, а колико на журке, концерте и рекреативне активности разноразних невладиних организација које су се накачиле на културну цркавицу”, поставља и Петровић.

– У Крагујевцу се одавно питамо ко одлучује о приоритетима када је у питању расподела пара за културу. И поред најбоље намере, у два мандата ове власти нисам могао да му уђем у траг. Једни су ми на једнога показивали прстом, као на „министра” задуженог за просвету и културу, али ми је тај неколико пута рекао да он са културом везе нема. И ја му искрено верујем. Исто је одговорио и „повереник” за високо образовање, коме, такође, верујем. Тако је наша локална култура постала својеврсни луткарски бал под маскама, јер нико не осећа одговорност, нити се на њу може позвати, а конце свако вуче. Када култура буде добила људско лице некога ко може због нечега да позелени, да поцрвени или, дај боже, да се озари, све остало ће бити другачије – сматра овај писац.

Бране Карталовић