Šibaj i za uši vuci anđela

Sve počinje s detinjstvom. Ovaj period koji uslovljava ono potonje u životu značajan je i zbog ličnog odnosa prema vremenu, a čovek koji se seća sebe kao deteta jasno se određuje prema sopstvenom sazrevanju i konačnosti. Vezu detinjstva i istorijskog vremena uočava Miodrag Marković, koji je sa Milenkom Pajićem priredio – i deo tekstova  preveo – novi dvobroj čačanskog časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Gradac”. Tako i ovo izdanje predstavlja obimnu zbirku tekstova koji pružaju istorijski, sociološki i antropološki uvid u to kakav je odnos prema detetu, od antike do savremenog doba, kao i u književnim delima i biografijama stvaralaca.

U paganskom dobu dete je uglavnom smatrano nepotpunom, razuma lišenom jedinkom, koja je obredima inicijacije stupala u dostojno životno doba odraslih. Na osnovu dela Veselina Čajkanovića i primera koje navodi Žarko Trebješanin, stiče se uvid u to da je i srpska patrijarhalna kultura dete smeštala „negde na marginu”, smatrala ga čak i nečistim u najranijem uzrastu. Čajkanović navodi da u tome što su odrasli decu šibali, i vukli ih za uši, ima neke ritualne simbolike. Dete je podređenošću sticalo položaj u društvu, što se u velikoj meri razlikuje od današnjeg načina vaspitanja, u kojem se dete nalazi na pijedestalu porodice.

Uopšte, ambivalentni odnos prema detetu začet je na počecima hrišćanstva, jednostavnost i čistota vrline su kojima se stiče rajsko naselje, Hrist mladenac jeste božansko dete. Ali, u isto vreme detinjstvo je tumačeno „grehom pre iskupljenja krštenjem”.

„Smeštena negde između dobra i zla, priroda deteta se javlja, od početaka postklasične kulture, kao ambivalentna stvarnost koja može ponuditi modele spiritualnosti, ali koje se treba i čuvati: brojni su autori iz prvih vekova hrišćanstva koji su predlagali tu ’konfliktnu’ koncepciju detinjstva koja će potrajati kroz čitav srednji vek”, deo je teksta francuske naučnice Elje Beki. Margaret Mid, proučavajući tridesetih godina 20. veka balinežansko društvo, podvukla je preegzistentnu osobinu deteta, koje je kao anđeosko biće „bliže o onom drugom svetu” i koje „rođenjem ulazi u jednoličniji vid postojanja”.

Teoretičar Dominik Žilija navodi da je sve do 19. veka „detinjstvo po definiciji smatrano periodom izuzetne fizičke slabosti i ranjivosti, a stalno je prisutan i strah od bolesti i nesrećnih slučajeva”. Ovaj dvobroj časopisa „Gradac” razmatra i fenomen napuštanja dece kroz istoriju, ali i, naročito u srednjem veku, problem dece poverene samostanima, likove mladih svetaca i svetica, pa i onih koji su bili sredstva u borbi protiv veštičarenja.  

Drugi naučni radovi Elje Beki govore o tome da je antička zajednica bila u priličnoj meri ravnodušna prema ličnosti deteta, a odrastanje je bilo uslovljeno društvenim uređenjem. Spartansko vaspitanje podrazumevalo je strogu disciplinu, odvajanje od porodice: dečak je vaspitavan da bude vojnik, a devojčica poslušna žena i majka. Atinski sedmogodišnjaci iz boljih kuća u školama su učili čitanje i pisanje, vežbali gimnastiku, bili su nešto slobodniji, ali ipak pod nadzorom pedagoga koji ih je pratio u svim situacijama izvan kuće. Platon, koji je u detetu video biće „lišeno razuma”, u „Državi” je razmatrao pitanje odgajanja i vaspitanja dece pod okriljem pravičnog polisa, najmlađih okruženih idejama lepog i harmonije. Na početku helenističkog doba, kako analizira Elje Beki, Aristotel „podvlači značaj igre u ranom detinjstvu”, ali detinjstvo vidi samo kao životni period koji treba da bude prevaziđen, nadograđen. „Po ugledu na Grke, Rimljani su odnos prema detetu postavili unutar šireg misaonog okvira koji često podseća na pravu antropologiju”, a kako piše francuski teoretičar Žan-Pjer Nerodo, deca su proslavljala uzvišenost carske vlasti, pa i sama bila slavljena.

Iz istorijskog konteksta fokus časopisa premešta se u očima deteta kadrirani svet Federika Felinija, koji iznova otkriva svežinu sveta. „Da li će se ikad vratiti ta svežina, bezbrižnost, potreba za ljubavlju i snaga vere koje imamo u detinjstvu?”, zapitan je zatim junak Tolstojevog dela „Detinjstvo, dečaštvo, mladost”. I tako, smenjuju se u ovom čitanju perspektive junaka i pripovedača o detinjstvu u delima Prusta, Nabokova, Crnjanskog, Andrića, Bruna Šulca, Albaharija, Branka Ćopića, Maksima Gorkog, Hemingveja, Getea, Ingmara Bergmana, Henrija Milera, Živojina Pavlovića... I vaskrsavaju suze Marka Tvena, iz sećanja Nikole Tesle, koji je čuo da je ovaj veliki naučnik tešku bolest u detinjstvu prevazišao čitajući baš njegove knjige.