Шибај и за уши вуци анђела

Све почиње с детињством. Овај период који условљава оно потоње у животу значајан је и због личног односа према времену, а човек који се сећа себе као детета јасно се одређује према сопственом сазревању и коначности. Везу детињства и историјског времена уочава Миодраг Марковић, који је са Миленком Пајићем приредио – и део текстова  превео – нови двоброј чачанског часописа за књижевност, уметност и културу „Градац”. Тако и ово издање представља обимну збирку текстова који пружају историјски, социолошки и антрополошки увид у то какав је однос према детету, од антике до савременог доба, као и у књижевним делима и биографијама стваралаца.

У паганском добу дете је углавном сматрано непотпуном, разума лишеном јединком, која је обредима иницијације ступала у достојно животно доба одраслих. На основу дела Веселина Чајкановића и примера које наводи Жарко Требјешанин, стиче се увид у то да је и српска патријархална култура дете смештала „негде на маргину”, сматрала га чак и нечистим у најранијем узрасту. Чајкановић наводи да у томе што су одрасли децу шибали, и вукли их за уши, има неке ритуалне симболике. Дете је подређеношћу стицало положај у друштву, што се у великој мери разликује од данашњег начина васпитања, у којем се дете налази на пиједесталу породице.

Уопште, амбивалентни однос према детету зачет је на почецима хришћанства, једноставност и чистота врлине су којима се стиче рајско насеље, Христ младенац јесте божанско дете. Али, у исто време детињство је тумачено „грехом пре искупљења крштењем”.

„Смештена негде између добра и зла, природа детета се јавља, од почетака посткласичне културе, као амбивалентна стварност која може понудити моделе спиритуалности, али које се треба и чувати: бројни су аутори из првих векова хришћанства који су предлагали ту ’конфликтну’ концепцију детињства која ће потрајати кроз читав средњи век”, део је текста француске научнице Еље Беки. Маргарет Мид, проучавајући тридесетих година 20. века балинежанско друштво, подвукла је преегзистентну особину детета, које је као анђеоско биће „ближе о оном другом свету” и које „рођењем улази у једноличнији вид постојања”.

Теоретичар Доминик Жилија наводи да је све до 19. века „детињство по дефиницији сматрано периодом изузетне физичке слабости и рањивости, а стално је присутан и страх од болести и несрећних случајева”. Овај двоброј часописа „Градац” разматра и феномен напуштања деце кроз историју, али и, нарочито у средњем веку, проблем деце поверене самостанима, ликове младих светаца и светица, па и оних који су били средства у борби против вештичарења.  

Други научни радови Еље Беки говоре о томе да је античка заједница била у приличној мери равнодушна према личности детета, а одрастање је било условљено друштвеним уређењем. Спартанско васпитање подразумевало је строгу дисциплину, одвајање од породице: дечак је васпитаван да буде војник, а девојчица послушна жена и мајка. Атински седмогодишњаци из бољих кућа у школама су учили читање и писање, вежбали гимнастику, били су нешто слободнији, али ипак под надзором педагога који их је пратио у свим ситуацијама изван куће. Платон, који је у детету видео биће „лишено разума”, у „Држави” је разматрао питање одгајања и васпитања деце под окриљем правичног полиса, најмлађих окружених идејама лепог и хармоније. На почетку хеленистичког доба, како анализира Еље Беки, Аристотел „подвлачи значај игре у раном детињству”, али детињство види само као животни период који треба да буде превазиђен, надограђен. „По угледу на Грке, Римљани су однос према детету поставили унутар ширег мисаоног оквира који често подсећа на праву антропологију”, а како пише француски теоретичар Жан-Пјер Неродо, деца су прослављала узвишеност царске власти, па и сама била слављена.

Из историјског контекста фокус часописа премешта се у очима детета кадрирани свет Федерика Фелинија, који изнова открива свежину света. „Да ли ће се икад вратити та свежина, безбрижност, потреба за љубављу и снага вере које имамо у детињству?”, запитан је затим јунак Толстојевог дела „Детињство, дечаштво, младост”. И тако, смењују се у овом читању перспективе јунака и приповедача о детињству у делима Пруста, Набокова, Црњанског, Андрића, Бруна Шулца, Албахарија, Бранка Ћопића, Максима Горког, Хемингвеја, Гетеа, Ингмара Бергмана, Хенрија Милера, Живојина Павловића... И васкрсавају сузе Марка Твена, из сећања Николе Тесле, који је чуо да је овај велики научник тешку болест у детињству превазишао читајући баш његове књиге.