Od buntovništva do molitvene duhovnosti

Trebinje – U organizaciji Instituta za književnost i umetnost iz Beograda i grada Trebinja, a u okviru projekta„Smena poetičkih paradigmi u srpskoj književnosti dvadesetog veka: nacionalni i evropski kontekst”, održava se dvodnevni naučni skup s temom: „Poetika Rajka Petrova Noga”. U radu naučnog skupa učestvuje dvadesetak uglednih kritičara, univerzitetskih profesora i istoričara književnosti iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.

Rajko Petrov Nogo (1945, Borija, Kalinovik), istakao je Jovan Delić, jedan je od onih naših pesnika koji je učinio sve što je mogao za ispunjenje Dučićevog testamenta i za Dučićev povratak u zavičaj. Obnovljene Dučićeve večeri poezije, kojima je Nogo davao snažan lični pečat, do 2000. godine odvijale su se pod sloganom: „Čekajući povratak Dučića”. Nogo je bio član delegacije Republike Srpske koja je išla po Dučićeve posmrtne ostatke u Ameriku 2000. godine. Zato skup o Nogu ima duboko simboličko značenje i kada je reč o odnosu pesnik – tradicija, i kada je reč o odnosu pesnik – zavičaj.

R. P. Nogo, podseća Svetozar Koljević, priređivač je zbirki nekih značajnih srpskih pesnika, kao i antologija naše narodne poezije, u brojnim izdanjima. On je i autor ogleda i studija o srpskim pesnicima, čiji glasovi odjekuju i u njegovoj poeziji. Nogova knjiga „Pesme” (2003) predstavlja antologiju vlastitog pesništva, u kojoj su pesme iz njegovih ranijih zbirki date u novim konstelacijama i sazvežđima, ali uvek kao značajna ogledala različitih vremena i pesnikovog životnog sazrevanja – od buntovništva do molitvene duhovnosti.

Motiv bilja, naglašava Aleksandar Jovanović, stalnost je u Nogovoj poeziji i može se pratiti od njegovih prvih knjiga do najnovijih. Umetnički su najsugestivniji motivi u „Lazarevoj suboti”, gde su se funkcionalno ugradili u one pesme u kojima se stapaju porodična tragika i dečačka usamljenost sa kolektivnim pevanjem. Njegova antologijska pesma „Nek pada snijeg, Gospode” najbolji je primer za ovakav govor bilja u Nogovoj poeziji.

R. P. Nogo, ističe Dragan Hamović, počinje pesničku karijeru u znaku glasnog bunta („Zimomora”, 1967), u naraštaju što je posleratnom srpskom modernizmu doneo semantički otvoreniju, „provokativno komunikativnu”, „deziluzionističku” poeziju, u kritici imenovanu i kao poezija „nove estrade” (Nikola Koljević). Nogova poezija, od eksklamativne i egocentrične, naglašeno retorične, dozreva kao verbalno svedenija muška elegija, da bi se postepeno stišavala i u molitvi. Na formalnom planu, reč je o putanji od pretežno slobodnog do obnove vezanog stiha, od soneta („Bezakonje”, 1972)i drugih stalnih oblika. Tematski gledano, Nogo opisuje luk od iskaza ličnog do izraza narodnog udesa. „Ja sam Kosovo u kući imao” – izrekao je pesnik povodom knjige „Lazareva subota”(1989). Njegoševa lozinka „Neka bude što biti ne može” i Nogova poenta „Nije sve propalo kad propalo sve je”, zaključuje Hamović, proistekle su od istog zavetnog glasa srpske kulturne memorije, koji lako u naraslim teškoćama razaznajemo, bez obzira na zaglušujuću buku s raznih strana.

Ako se izuzmu kritičko-esejističke knjige R. P. Noga, kaže Marko Nedić, „Ječam i kaloper” zasad je jedina njegova prozna knjiga. To nije standardna narativna, već tipično lirsko-autobiografska proza, kakvu mogu i znaju da pišu isključivo pesnici. A ta osnova odnosi se na najvažnije trenutke iz života samog pesnika, na njegovo detinjstvo i porodicu, na živopisnu figuru oca i ustreptali lik majke, na njihove dramatične poslednje životne trenutke, takođe i na neposredne oblike stvarnosti u zavičaju, u Gornjoj Hercegovini, sa svim važnijim atributima kulture, tradicije, morala koji su iz kolektivnog sećanja i nacionalnog bića projektovani u neposredni pesnikov život kao njegov inicijalni i ključni sadržaj. U žanrovskom spoju lirskog glasa i uspomena koje objašnjavaju njegovo poreklo stvorena je poetsko-prozna celina koja ide u red najuspelijih te vrste u novijoj srpskoj književnosti.

Moderna srpska poezija je od početka prošlog veka, u pesničkim opusima Jovana Dučića, Milana Rakića, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića, Oskara Daviča, Vaska Pope, Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića, Milosava Tešića i R. P. Noga, ističe Svetlana Šeatović Dimitrijević, dala srpskom pesništvu čvrsto strukturno građene pesničke knjige ili opuse. Posle žanrovski određene strukture „Četiri kanona” Ivana V. Lalića i „Sedmice” Milosava Tešića, Nogo je na sličnim poetskim osnovama izveo svoje „Nedremano oko”.

Vesna Elez je govorila o motivima Odiseja i Orfeja u poeziji R. P. Noga, Branko Brđanin o „dijačkom rastanku ili malo dokumentarnih detalja”, Bojan Čolak o detinjstvu u ranim pesmama pesnika, Sonja Milovanović o leksičko-stilskim osobenostima knjige „Ne tikaj u me”...

U Muzeju Hercegovine otvorena je izložba: „Prvi svjetski rat (1914–1918) – Slavna epopeja Soluna”, a u Narodnoj biblioteci je predstavljena zvučna knjiga Dragomira Brajkovića „Glasom svojim“ i zvučna antologija „Glasovi neumrli”, kao i zbornik radova „Predačka melodija Aleka Vukadinovića”.

Dogodine, na Dučićevim večerima poezije, naučni skup biće posvećen pesničkom delu Milosava Tešića.

Svečana akademija: „Spomen Principu”

U Domu kulture održana je svečana akademija pod naslovom „Spomen Principu”. U programu su učestvovali dramski umetnici: Nebojša Dugalić, Biljana Đurović, Nebojša Kundačina, hor „Lola” iz Beograda (dirigent Milovan Pančić), pesnici: Rajko Petrov Nogo, Đorđo Sladoje, Vladimir Jagličić, Dragan Hamović i Milan Nenadić.