Од бунтовништва до молитвене духовности

Требиње – У организацији Института за књижевност и уметност из Београда и града Требиња, а у оквиру пројекта„Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетог века: национални и европски контекст”, одржава се дводневни научни скуп с темом: „Поетика Рајка Петрова Нога”. У раду научног скупа учествује двадесетак угледних критичара, универзитетских професора и историчара књижевности из Србије, Републике Српске и Црне Горе.

Рајко Петров Ного (1945, Борија, Калиновик), истакао је Јован Делић, један је од оних наших песника који је учинио све што је могао за испуњење Дучићевог тестамента и за Дучићев повратак у завичај. Обновљене Дучићеве вечери поезије, којима је Ного давао снажан лични печат, до 2000. године одвијале су се под слоганом: „Чекајући повратак Дучића”. Ного је био члан делегације Републике Српске која је ишла по Дучићеве посмртне остатке у Америку 2000. године. Зато скуп о Ногу има дубоко симболичко значење и када је реч о односу песник – традиција, и када је реч о односу песник – завичај.

Р. П. Ного, подсећа Светозар Кољевић, приређивач је збирки неких значајних српских песника, као и антологија наше народне поезије, у бројним издањима. Он је и аутор огледа и студија о српским песницима, чији гласови одјекују и у његовој поезији. Ногова књига „Песме” (2003) представља антологију властитог песништва, у којој су песме из његових ранијих збирки дате у новим констелацијама и сазвежђима, али увек као значајна огледала различитих времена и песниковог животног сазревања – од бунтовништва до молитвене духовности.

Мотив биља, наглашава Александар Јовановић, сталност је у Ноговој поезији и може се пратити од његових првих књига до најновијих. Уметнички су најсугестивнији мотиви у „Лазаревој суботи”, где су се функционално уградили у оне песме у којима се стапају породична трагика и дечачка усамљеност са колективним певањем. Његова антологијска песма „Нек пада снијег, Господе” најбољи је пример за овакав говор биља у Ноговој поезији.

Р. П. Ного, истиче Драган Хамовић, почиње песничку каријеру у знаку гласног бунта („Зимомора”, 1967), у нараштају што је послератном српском модернизму донео семантички отворенију, „провокативно комуникативну”, „дезилузионистичку” поезију, у критици именовану и као поезија „нове естраде” (Никола Кољевић). Ногова поезија, од екскламативне и егоцентричне, наглашено реторичне, дозрева као вербално сведенија мушка елегија, да би се постепено стишавала и у молитви. На формалном плану, реч је о путањи од претежно слободног до обнове везаног стиха, од сонета („Безакоње”, 1972)и других сталних облика. Тематски гледано, Ного описује лук од исказа личног до израза народног удеса. „Ја сам Косово у кући имао” – изрекао је песник поводом књиге „Лазарева субота”(1989). Његошева лозинка „Нека буде што бити не може” и Ногова поента „Није све пропало кад пропало све је”, закључује Хамовић, проистекле су од истог заветног гласа српске културне меморије, који лако у нараслим тешкоћама разазнајемо, без обзира на заглушујућу буку с разних страна.

Ако се изузму критичко-есејистичке књиге Р. П. Нога, каже Марко Недић, „Јечам и калопер” засад је једина његова прозна књига. То није стандардна наративна, већ типично лирско-аутобиографска проза, какву могу и знају да пишу искључиво песници. А та основа односи се на најважније тренутке из живота самог песника, на његово детињство и породицу, на живописну фигуру оца и устрептали лик мајке, на њихове драматичне последње животне тренутке, такође и на непосредне облике стварности у завичају, у Горњој Херцеговини, са свим важнијим атрибутима културе, традиције, морала који су из колективног сећања и националног бића пројектовани у непосредни песников живот као његов иницијални и кључни садржај. У жанровском споју лирског гласа и успомена које објашњавају његово порекло створена је поетско-прозна целина која иде у ред најуспелијих те врсте у новијој српској књижевности.

Модерна српска поезија је од почетка прошлог века, у песничким опусима Јована Дучића, Милана Ракића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Оскара Давича, Васка Попе, Бранка Миљковића, Ивана В. Лалића, Милосава Тешића и Р. П. Нога, истиче Светлана Шеатовић Димитријевић, дала српском песништву чврсто структурно грађене песничке књиге или опусе. После жанровски одређене структуре „Четири канона” Ивана В. Лалића и „Седмице” Милосава Тешића, Ного је на сличним поетским основама извео своје „Недремано око”.

Весна Елез је говорила о мотивима Одисеја и Орфеја у поезији Р. П. Нога, Бранко Брђанин о „дијачком растанку или мало документарних детаља”, Бојан Чолак о детињству у раним песмама песника, Соња Миловановић о лексичко-стилским особеностима књиге „Не тикај у ме”...

У Музеју Херцеговине отворена је изложба: „Први свјетски рат (1914–1918) – Славна епопеја Солуна”, а у Народној библиотеци је представљена звучна књига Драгомира Брајковића „Гласом својим“ и звучна антологија „Гласови неумрли”, као и зборник радова „Предачка мелодија Алека Вукадиновића”.

Догодине, на Дучићевим вечерима поезије, научни скуп биће посвећен песничком делу Милосава Тешића.

Свечана академија: „Спомен Принципу”

У Дому културе одржана је свечана академија под насловом „Спомен Принципу”. У програму су учествовали драмски уметници: Небојша Дугалић, Биљана Ђуровић, Небојша Кундачина, хор „Лола” из Београда (диригент Милован Панчић), песници: Рајко Петров Ного, Ђорђо Сладоје, Владимир Јагличић, Драган Хамовић и Милан Ненадић.