Državno blago Alajbegova slama

 Niš – Organizovana i dugo planirana akcija policije na hapšenju velikog broja lica u Nišu, Doljevcu i Ćupriji zbog, kako je zvanično rečeno, zloupotreba i falsifikata kojima je naneta šteta doljevačkoj opštini od 23, a državnom budžetu Srbije od dodatnih 25 miliona dinara, početak je godinama planiranog razračunavanja sa „šljunak mafijom” u našoj zemlji, rekli su nam u niškoj Policijskoj upravi. Jedan od povoda za ovu akciju svakako su osnovane sumnje za postojanje velikog kriminala u radu pojedinaca iz opštinskog rukovodstva u Doljevcu i radnika u tamošnjim javnim i opštinskim komunalnim preduzećima povezanih s privatnim firmama za eksploataciju šljunka na području ove komune.

Ipak, pravi razlog ove opsežne akcije, rekao je za „Politiku” načelnik Policijske uprave Niš Srđan Grekulović, jeste sprečavanje nekontrolisane i najčešće ilegalne eksploatacije državnog bogatstva, koja poslednjih godina liči na otimačinu, kojom se pojedinci i firme enormno bogate. Procene, doduše nezvanične, govore da svaka firma dnevno proda peska izvađenog iz korita srpskih reka u vrednosti od više desetina hiljada evra.

Godinama unazad pokušavano je da se uvede više reda i da se iskopavanje šljunka u Srbiji stavi pod mnogo jaču kontrolu. U dolinama reka u našoj zemlji ima stotine firmi koje se bave eksploatacijom peska. Među njima je najviše malih, ali postoje i velika preduzeća koja imaju sopstvene separacije šodera i šljunka i rade za putnu i druge delove građevinske industrije naše zemlje. Država Srbija skoro da i nema svoje, državno, preduzeće za ovaj posao.

Pesak visokog kvaliteta koristi se u građevinskoj industriji za izgradnju stambenih objekata, autoputeva, magistralnih i gradskih saobraćajnica. Oni koji vade pesak prodaju ga i dobro zarađuju. To nije tajna.

Problem je, rečeno nam je, ne samo što se šljunak i šoder često prodaju „na crno”, bez kontrole i evidencije, nego i van Srbije, što se švercuje na Kosovo i Metohiju, i što često, ilegalnim kanalima, odlazi i u okolne zemlje nastale posle raspada nekadašnje SFRJ. Mnogi su se obogatili takvom ilegalnom prodajom, ali i zato što nisu plaćali poreze i druge dažbine, poput vodoprivrednih taksi ili doprinosa.

Na sceni je uzurpiranje državnog bogatstva, jer pesak se, što se izgleda malo zna, svrstava u prirodna i zaštićena mineralna nalazišta. Ali, u našoj državi nedostaje prava kontrola uzurpiranja državnog vlasništva. Kako se brine o njemu, najbolje govori što je pri Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede Srbije tek 19 vodoprivrednih inspektora u celoj zemlji.

Na jugu Srbije, u Nišu, Vranju, Leskovcu i Prokuplju, na primer, samo je po jedan vodoprivredni inspektor. A treba obići veliko područje od više stotina kvadratnih kilometara.

Zato je, u ne baš davnoj prošlosti, bilo i dosta smešnih situacija – da posle prijave policije o nezakonitoj eksploataciji peska inspektor iz Niša interveniše i zatvori ilegalnu šljunkaru kraj Doljevca, a sutradan, kada inspektor ode da, takođe po prijavi, zatvori i šljunkaru kod Aleksinca, ona pored Doljevca već da radi. Kada se trećeg dana inspektor vrati u Doljevac, nastavlja se iskopavanje peska kod Aleksinca ili u nekom trećem mestu kraj Morave gde je ilegalna šljunkara. I tako u krug.

Ništa manji problem nije ni što se, zbog eksploatacije peska u dolinama Južne, Zapadne i Velike Morave, uništava poljoprivredno zemljište: vredne njive i plodne oranice prodaju se zbog toga što je sve manje stanovništva u selima pored reka i nema ko da ih obrađuje, ali i zbog dobre ponuđene cene. Tu dobru cenu nude budući, ili već postojeći vlasnici privatnih firmi koji te iste njive i parcele pod baštama s povrćem, pšenicom, kukuruzom i drugim poljoprivrednim kulturama preko noći pretvaraju u šljunkare.

Zato i nije čudno što se mnogi grabe za ovaj posao i tržišta u Srbiji i van nje, i što se, kada se govori o eksploataciji peska u našoj zemlji, najčešće konstatuje da se prema državnom bogatstvu nadležni odnose kao prema Alajbegovoj slami.