Државно благо Алајбегова слама

 Ниш – Организована и дуго планирана акција полиције на хапшењу великог броја лица у Нишу, Дољевцу и Ћуприји због, како је званично речено, злоупотреба и фалсификата којима је нанета штета дољевачкој општини од 23, а државном буџету Србије од додатних 25 милиона динара, почетак је годинама планираног разрачунавања са „шљунак мафијом” у нашој земљи, рекли су нам у нишкој Полицијској управи. Један од повода за ову акцију свакако су основане сумње за постојање великог криминала у раду појединаца из општинског руководства у Дољевцу и радника у тамошњим јавним и општинским комуналним предузећима повезаних с приватним фирмама за експлоатацију шљунка на подручју ове комуне.

Ипак, прави разлог ове опсежне акције, рекао је за „Политику” начелник Полицијске управе Ниш Срђан Грекуловић, јесте спречавање неконтролисане и најчешће илегалне експлоатације државног богатства, која последњих година личи на отимачину, којом се појединци и фирме енормно богате. Процене, додуше незваничне, говоре да свака фирма дневно прода песка извађеног из корита српских река у вредности од више десетина хиљада евра.

Годинама уназад покушавано је да се уведе више реда и да се ископавање шљунка у Србији стави под много јачу контролу. У долинама река у нашој земљи има стотине фирми које се баве експлоатацијом песка. Међу њима је највише малих, али постоје и велика предузећа која имају сопствене сепарације шодера и шљунка и раде за путну и друге делове грађевинске индустрије наше земље. Држава Србија скоро да и нема своје, државно, предузеће за овај посао.

Песак високог квалитета користи се у грађевинској индустрији за изградњу стамбених објеката, аутопутева, магистралних и градских саобраћајница. Они који ваде песак продају га и добро зарађују. То није тајна.

Проблем је, речено нам је, не само што се шљунак и шодер често продају „на црно”, без контроле и евиденције, него и ван Србије, што се шверцује на Косово и Метохију, и што често, илегалним каналима, одлази и у околне земље настале после распада некадашње СФРЈ. Многи су се обогатили таквом илегалном продајом, али и зато што нису плаћали порезе и друге дажбине, попут водопривредних такси или доприноса.

На сцени је узурпирање државног богатства, јер песак се, што се изгледа мало зна, сврстава у природна и заштићена минерална налазишта. Али, у нашој држави недостаје права контрола узурпирања државног власништва. Како се брине о њему, најбоље говори што је при Министарству пољопривреде и водопривреде Србије тек 19 водопривредних инспектора у целој земљи.

На југу Србије, у Нишу, Врању, Лесковцу и Прокупљу, на пример, само је по један водопривредни инспектор. А треба обићи велико подручје од више стотина квадратних километара.

Зато је, у не баш давној прошлости, било и доста смешних ситуација – да после пријаве полиције о незаконитој експлоатацији песка инспектор из Ниша интервенише и затвори илегалну шљункару крај Дољевца, а сутрадан, када инспектор оде да, такође по пријави, затвори и шљункару код Алексинца, она поред Дољевца већ да ради. Када се трећег дана инспектор врати у Дољевац, наставља се ископавање песка код Алексинца или у неком трећем месту крај Мораве где је илегална шљункара. И тако у круг.

Ништа мањи проблем није ни што се, због експлоатације песка у долинама Јужне, Западне и Велике Мораве, уништава пољопривредно земљиште: вредне њиве и плодне оранице продају се због тога што је све мање становништва у селима поред река и нема ко да их обрађује, али и због добре понуђене цене. Ту добру цену нуде будући, или већ постојећи власници приватних фирми који те исте њиве и парцеле под баштама с поврћем, пшеницом, кукурузом и другим пољопривредним културама преко ноћи претварају у шљункаре.

Зато и није чудно што се многи грабе за овај посао и тржишта у Србији и ван ње, и што се, када се говори о експлоатацији песка у нашој земљи, најчешће констатује да се према државном богатству надлежни односе као према Алајбеговој слами.