Zemljište, gazdinstva i udruživanje

Poljoprivreda će i u budućnosti u velikoj meri uticati na budućnost naroda i države Srbije. Od velikog broja pojedinačnih vrednosti poljoprivrede kod nas se izdvajaju dva osnovna bogatstva. To su zemljišta i porodična gazdinstva.

Poljoprivredna zemljišta su po površinama ograničena. Umesto povećavanja, njihova površina se stalno smanjuje (zbog izgradnje puteva ili objekata raznih namena).

Površine zemljišta se, kao što je poznato, precizno iskazuju hektarima. Manje tačne mere se odnose na vrednost poljoprivrednog zemljišta. U tom smislu se ističu klase kao jedinice mere. Površina zemljišta od jednog hektara prve klase ima višestruku vrednost u odnosu na istu površinu četvrte ili pete klase. Prema opštim saznanjima, u proteklih 50-60 godina došlo je do značajnijeg pogoršanja kvaliteta (a to znači – vrednosti) zemljišta. To se odnosi na one krajeve Srbije gde je došlo do osetnog smanjenja ukupnog broja stoke. Smanjenje vrednosti zemljišta u konačnim efektima znači kao da se došlo do smanjenja površina! Snižavanje kvaliteta zemljišta za samo deset odsto isto je kao smanjenje površina u istom procentu (na primer, od dva miliona hektara gubitak je čak 200.000 hektara!).

Na sličan način se gubi vrednost poljoprivrednog zemljišta slabom ili pogrešnom obradom. I tada se snižavaju klase, pa time i – površine.

Konačno, ne treba zaboraviti najgrublji način gubitka zemljišta. To je ostavljanje u parlogu, nezavisno od toga šta je razlog.

U svim slučajevima formalna (statistička) površina poljoprivrednog zemljišta nije ona s kojom se stvarno računa kao s bogatstvom.

Na sličan način je moguće i povećanje vrednosti (ili klasa) zemljišta; sporo, mukotrpno, upornim sprovođenjem onih mera za koje se pouzdano zna da vode ka poboljšanju. Za to nije potrebna neka velika nauka – to je poznato svakom dobrom domaćinu-poljoprivredniku.

Porodična gazdinstva su drugo veliko bogatstvo poljoprivrede Srbije. I za ovu tvrdnju nisu potrebna nikakva naučna dokazivanja. Najvažniji dokaz su one države koje važe kao najuglednije u Evropi. Opredeljenost i ljubav prema svakom parčetu svog poljoprivrednog zemljišta, prema svakom grlu stoke, sa brigom koja se tome posvećuje, jednostavno ne mogu da imaju konkurenciju. Pojam radnog vremena i dužine rada kod porodičnih gazdinstava ne postoji, već samo želja i nastojanje da se svake iduće godine postigne još više i bolje. Pokušaji uštede svakog dinara donose na kraju manje troškove, isto kao i „kopiranje” iskustava od onih koji su bolji.

Ono što nedostaje Srbiji i što pravi mnogo problema je pojam udruživanja. Taj pojam je u praksi veoma složen i težak u državi gde je teško složiti i najbliže po rodu, po komšiluku ili po bilo kakvoj delatnosti. Nekad je to bio dobar začetak, onda kada je za celo selo postojala samo jedna vršilica žita. U nastavku su velika pomoć bile zadruge koje su nestajale iz nerazumljivih razloga. Sada su udruživanja apsolutno potrebna i jedan od najvažnijih načina da se postižu oni efekti (po prinosima, kvalitetu, troškovima), koji mogu da budu konkurentni sa onima koji su u našem okruženju bolji od nas. Da li kao zadruga ili na neki drugi način, skoro je potpuno svejedno. Osnovu udruživanja čine dokumenta koja obavezuju, međusobno poverenje i pozitivne razlike koje moraju biti svakom dostupne i jasne.

Redovni profesor univerziteta u penziji