Земљиште, газдинства и удруживање

Пољопривреда ће и у будућности у великој мери утицати на будућност народа и државе Србије. Од великог броја појединачних вредности пољопривреде код нас се издвајају два основна богатства. То су земљишта и породична газдинства.

Пољопривредна земљишта су по површинама ограничена. Уместо повећавања, њихова површина се стално смањује (због изградње путева или објеката разних намена).

Површине земљишта се, као што је познато, прецизно исказују хектарима. Мање тачне мере се односе на вредност пољопривредног земљишта. У том смислу се истичу класе као јединице мере. Површина земљишта од једног хектара прве класе има вишеструку вредност у односу на исту површину четврте или пете класе. Према општим сазнањима, у протеклих 50-60 година дошло је до значајнијег погоршања квалитета (а то значи – вредности) земљишта. То се односи на оне крајеве Србије где је дошло до осетног смањења укупног броја стоке. Смањење вредности земљишта у коначним ефектима значи као да се дошло до смањења површина! Снижавање квалитета земљишта за само десет одсто исто је као смањење површина у истом проценту (на пример, од два милиона хектара губитак је чак 200.000 хектара!).

На сличан начин се губи вредност пољопривредног земљишта слабом или погрешном обрадом. И тада се снижавају класе, па тиме и – површине.

Коначно, не треба заборавити најгрубљи начин губитка земљишта. То је остављање у парлогу, независно од тога шта је разлог.

У свим случајевима формална (статистичка) површина пољопривредног земљишта није она с којом се стварно рачуна као с богатством.

На сличан начин је могуће и повећање вредности (или класа) земљишта; споро, мукотрпно, упорним спровођењем оних мера за које се поуздано зна да воде ка побољшању. За то није потребна нека велика наука – то је познато сваком добром домаћину-пољопривреднику.

Породична газдинства су друго велико богатство пољопривреде Србије. И за ову тврдњу нису потребна никаква научна доказивања. Најважнији доказ су оне државе које важе као најугледније у Европи. Опредељеност и љубав према сваком парчету свог пољопривредног земљишта, према сваком грлу стоке, са бригом која се томе посвећује, једноставно не могу да имају конкуренцију. Појам радног времена и дужине рада код породичних газдинстава не постоји, већ само жеља и настојање да се сваке идуће године постигне још више и боље. Покушаји уштеде сваког динара доносе на крају мање трошкове, исто као и „копирање” искустава од оних који су бољи.

Оно што недостаје Србији и што прави много проблема је појам удруживања. Тај појам је у пракси веома сложен и тежак у држави где је тешко сложити и најближе по роду, по комшилуку или по било каквој делатности. Некад је то био добар зачетак, онда када је за цело село постојала само једна вршилица жита. У наставку су велика помоћ биле задруге које су нестајале из неразумљивих разлога. Сада су удруживања апсолутно потребна и један од најважнијих начина да се постижу они ефекти (по приносима, квалитету, трошковима), који могу да буду конкурентни са онима који су у нашем окружењу бољи од нас. Да ли као задруга или на неки други начин, скоро је потпуно свеједно. Основу удруживања чине документа која обавезују, међусобно поверење и позитивне разлике које морају бити сваком доступне и јасне.

Редовни професор универзитета у пензији