Kriminal i lekarska etika

Vest o istrazi protiv doktora Slobodana Ivanovića, direktora klinike "Anlave", osumnjičenog za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, još jednom je nametnula pitanje lekarske etike. Svaka lekarska ustanova i svaki lekar u obavezi su da pomognu povređenoj osobi, bez obzira na način na koji je ta povreda nastala. I u situacijama kada je očigledno da je osoba povređena tokom nekog krivičnog dela, lekar je dužan da joj pomoć pruži bez odlaganja.

Međutim, kada otkloni opasnost po život pacijenta, lekar je dužan da obavesti policiju, ukoliko stručno proceni da je povreda nastala krivičnim delom, vatrenim oružjem, nožem ili na drugi način. Ako tako ne učini, lekar krši zakon i čini krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, koje u najtežem obliku predviđa kaznu zatvora od jedne do osam godina.

Drugim rečima, da bi se dokazalo da je lekar počinio ovo krivično delo, treba dokazati da je znao da je povreda nastala krivičnim delom i da neprijavljivanjem pomaže učiniocu drugog krivičnog dela.

– Kad lekaru dođe osoba povređena u nekom krivičnom delu, on mora da joj pruži pomoć. Ako to ne učini krši Hipokratovu zakletvu, ali krši i Krivični zakon, čineći krivično delo nepružanja pomoći povređenom licu. Sam lekar, posle ukazivanja pomoći, treba da proceni da li je reč o povredi nastaloj krivičnim delom ili ne i da li je pacijent u stanju da mu da tačnu informaciju o tome kako je povreda nastala. Od toga zavisi i procena lekara da li čitav događaj treba da prijavi policiji ili ne – kaže beogradski advokat Goran Petronijević.

Svaka osoba koja sazna da je izvršeno neko krivično delo, u obavezi je da to prijavi policiji, jer ako to ne uradi krši zakon i čini neprijavljivanje krivičnog dela. Međutim, između pomaganja počiniocu i neprijavljivanja krivičnog dela tanka je linija.

Kako nam je objašnjeno u tužilaštvu, u situaciji kada spasavaju život pacijentu koji je očigledno bio žrtva nasilja, lekari su dužni da beleže sve forenzičke znake o tome, vrste povrede, mogući način povređivanja, da li ima tragova barutnih čestica, da li je rana ustrelna, prostrelna ili je naneta hladnim oružjem. Zakon nalaže da se taj zapisnik mora dostaviti policiji bez obzira na mesto na kom je pacijent povređen.

– Dokazivanje da je neki lekar namerno prikrivao forenzičke tragove krivičnog dela veoma je delikatno, jer je reč o psihičkom odnosu doktora prema pacijentu i povredi. Ukoliko se dokaže da je morao znati da je povreda nastala krivičnim delom i da to ipak nije prijavio, lekar može da odgovara za neprijavljivanje krivičnog dela i počinioca. Za to krivično delo zaprećena je kazna zatvora do dve godine, a u težem obliku i do pet godina zatvora – objašnjeno nam je u tužilačkim krugovima.

Advokat Petronijević navodi da lekari, sveštenici i advokati, u svim zakonima sveta, spadaju u kategorije profesija koje nisu u obavezi da svedoče pred sudom o svojim saznanjima. Po moralnim i religijskim kodeksima, ove tri profesije ne smeju da svedoče o onome što im pacijent, vernik ili klijent ispriča. Petronijević ukazuje da se u našoj zemlji o tome malo vodi računa.