Veliki Petak u malim ljudima

„Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego danas; Nikada manje Boga na zemlji nego danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveka, da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka, da bi Boga isteralo iz tela.... Da li se iko seća da je zemlja ikada bila raj“.

Ovako je, na Veliki Petak 1924.godine u karlovačkom patrijaršijskom hramu,  počeo svoju besedu ava Justin, još jedan čovek o kojima se u Srbiji mnogo priča a malo zna. Neki istoričari će već reći da je reč o jednom od najvećih umova u pravoslavlju, da je jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva i čovek koji je svojim postojanjem crtao duhovnu vertikalu na koju se oslanjao i pokojni patrijarh Pavle.

A duhovni značaj pokojnog patrijarha može da  oseti svako ko tokom velikih hrišćanskih praznika prolazi pored manastira  u Rakovici, kada vidi kako u tišini  čitave kolone zabrinutih, uznemirenih ljudi traže neki nevidljiv zaklon ili odmor od sumanutog životnog tempa, od vrišteće socijalne nepravde ili sasvim lične nesreće.

Ili dok stoje u blizini Pavlovog groba i pokušavaju da pokriju neke unutrašnje, teške praznine, koje nemaju nikakve političke ili materijalne dimenzije. Samo su nemoćni zbog bolesti bližnjih, plaše se, jer su usamljeni i slabi i treba im nešto što se nekada, u starinsko vreme, zvalo uteha ili nada.

Zato bi dan kada se  Isus sreo sa Pontijem Pilatom i zamolio Oca da im oprosti jer ne znaju šta čine morao da bude dan kada nije pristojno baviti se vladom, niti opozicijom, niti sve učestalijim najavama da ta kombinacija arogancije i propagande velikih sila može da okonča samo u nekom velikom krvoproliću.

Nije nimalo teško napraviti brojne, maštovite paralele između najtužnijeg dana za hrišćanski svet i društva koje godinama lebdi nad idejnim i materijalnim bankrotom, niti praviti igre rečima i verskim osećanjima u kojima je neuporedivo lakše povrediti nego pomoći, ali ne bi bilo loše da nekoliko narednih dana i  partije i korupciju i kriminal i Ukrajinu ostavimo ispred kućnog praga.

Nijedan od tih ogromnih problema neće nestati. Čekaće nas prvog radnog dana, na prvom šalteru kada budemo plaćali račune ili na prvom konkursu za radno mesto kada shvatimo da je ovo nepravedno društvo.

Ali postoji jedan aspekt srpskog društva koji se gotovo nikada ne spominje u javnosti, jer nije tiražan za novine i ne doprinosi rejtinzima elektronskih medija. U Srbiji, koja jeste duboko devastirana zemlja, solidarnost u porodici i među prijateljima dublja je nego u mnogim bogatijim zemljama.

Možda su u pravu i oni koji kažu da je ta solidarnost jaka baš zato što nas ekonomska beda tera na to, ali deluje da je ona postojala i kada smo živeli u srećnije i bogatije vreme. I ta solidarnost, koja se teško opisuje ali se  nekako lako oseća, upravo je ona nevidljiva žica preko koje prelaze građani ove zemlje svih ovih godina.