Emotivno navijanje za Putina

To što je prvi susret šefova diplomatija Rusije, Ukrajine, SAD i EU iznedrio prvo usaglašavanje stavova Zapada i Istoka o rešavanju ukrajinske krize, prema svemu, ne samo što je iznenadilo javnost već iznenađenje nije krio ni američki predsednik Barak Obama. Premda je odmah izrazio sumnju u vezi s ruskim obećanjima za deeskalaciju situacije u Ukrajini, rekavši da ne veruje da će se Moskva držati dogovora, Obama očigledno smatra da bi ovo mogao da bude prvi korak ka sporazumu velikih sila o Ukrajini.

I zaista, sedmočasovni sastanak u Ženevi mogao bi da bude prava šansa za smirivanje tenzija u Ukrajini, budući da su se sve strane obavezale da će se uzdržati od bilo kakvog nasilja, zastrašivanja ili provokativnih akcija, dodajući da sve ilegalno naoružane grupe moraju da budu razoružane, a svi bespravno oduzeti objekti vraćeni legitimnim vlastima. Uz amnestiju demonstrantima, najavu reforme ukrajinskog ustava u koju će biti uključeni svi regioni, kao i slanje specijalne posmatračke misije Oebsa, koja bi trebalo da pomogne primeni svih mera za deeskalaciju, sve deluje kao relativno pristojan recept kako da Ukrajina izbegne građanski rat.

Međutim, najmanje dve stvari upadljivo nedostaju u zajedničkoj izjavi iz Ženeve. Prva je rok u kojem će doći do promene ukrajinskog ustava, kao i da li će posmatračka misija Oebsa imati i veću ulogu od pukog posmatranja. Sasvim je očekivano da će istočne i južne ukrajinske oblasti, poput Donjecka, Luganska i Odese, zahtevati federalizaciju zemlje, te je neizvesno da li će se do rešenja doći kroz pregovore ili će zvanični Kijev ipak imati poslednju reč.

Druga stvar koja upadljivo nedostaje u rezultatu ženevskih razgovora jeste pitanje Krima. Stiče se utisak da je Zapad zaista prihvatio da je otcepljenje i potonje pripajanje Rusiji ovog crnomorskog poluostrva gotova stvar, koju neće promeniti nikakvi pregovori i nastojanja da dođe do deeskalacije situacije. Ipak, to neće da izgovori nijedan zapadni zvaničnik, budući da će Krim ubuduće ostati neizbežan zapadni argument kada budu želeli da dokazuju da je Rusija prekršila međunarodno pravo.

Ipak, Krim i način promene ukrajinskog ustava i dalje će ostati dva velika kamena spoticanja u odnosima ukrajinskih prelaznih vlasti i proruskih grupa na istoku i jugu zemlje. Zbog toga bi bilo prerano reći da se nazire kraj ukrajinskoj krizi. A još preuranjenija bila bi ocena da je ruski predsednik Vladimir Putin uspeo da pojede bar nekog piona u geopolitičkom šahu sa američkim predsednikom Barakom Obamom. Čak i da je tako, to ne znači da neće uslediti žestok odgovor u kojem, kao po pravilu, stradaju mali igrači. Stradaju pioni na ivici šahovske table, koja lako može da bude prostor na kojem će velike sile odmeravati snage.

Taj pion lako bi mogla da postane Srbija, ukoliko ukrajinska kriza ne krene ka putu sporazuma velikih sila. Zbog toga bi trebalo dvaput razmisliti kada ovdašnja javnost navija kad god ruski i američki lideri razmenjuju oštre reči. Trenutno je u Srbiji lako emotivno navijati za Putina i opravdavati njegovo prisajedinjenje Krima Rusiji ili se, čak, zalagati da on vojnom intervencijom zaštiti stanovništvo u Ukrajini koje govori ruski.

Uzrok ovog emotivnog navijanja leži, bez sumnje, u činjenici da većina našeg stanovništva u događajima u Ukrajini vidi „scenario koji se dogodio na ovim prostorima”, a pri tom oseća i da su velike sile zaslužne i za mnoge nepravde na ovim prostorima.

Uprkos tom racionalnom objašnjenju lakoće emotivnog navijanja za Ruse, čini se da će biti malo mesta za emocije ukoliko se tenzije među velikim silama nastave i eskaliraju. Štaviše, ukoliko kriza dovede do toga da SAD i EU uvedu ekonomske sankcije Rusiji, tu Srbija neće moći da zauzima svojevrsni pomirljiv stav u kojem se, kada je reč o Ukrajini, naša diplomatija, što neko reče, pravi da je mrtva. Pravljenje mrtvim pred ruskim medvedom neće ići tako lako, a ni Brisel neće imati previše razumevanja što zemlja kandidat za članstvo u EU ne sledi njegovu retoriku.

Doduše, neko će reći da možemo da budemo kao Bugarska, koja se protivi signalima iz Brisela i insistira na tome da neće da prekine izgradnju gasovoda „Južni tok”. Nažalost, taj argument ne stoji jer je, za razliku od Srbije, Bugarska već članica EU i ukoliko dođe do ekonomskog rata Rusije i EU, Sofija ne zavisi u potpunosti od ruskog gasa, što se ne može reći u slučaju Beograda.

U svakom slučaju, ukoliko dođe do velikog sukoba Zapada i Rusije, Srbija će biti naterana da bira između Brisela i Moskve i kako god odluči, veoma je izvesno da će u tom izboru „nastradati”, čak i kada bi je vodili magovi svetske diplomatije. Naprosto, i istorija Srbije ukazuje nam da je nekad nemoguće izbeći da budeš usputna žrtva u sukobu velikih sila.

Stoga, umesto što se emotivno radujemo ruskoj pobedi prilikom otcepljenja Krima i daljim osujećenjima zapadnih nauma, bolje bi bilo da se nadamo da će Zapad i Rusija što pre postići iole trajniji sporazum oko Ukrajine. Jer, samo to će značiti da mi nećemo biti u većem procepu nego što možemo da izdržimo.