U potrazi za novim ambijentom

Nedeljni ekspoze premijera Vučića je vid suočavanja sa istinom. Znam, mnogi mogu da otvore filozofske diskusije o tome šta je istina? Međutim, ako je u ekspozeu većina prepoznala svoje fabrike, svoja radna mesta, svoja domaćinstva, i svoje novčanike, onda je to, bez filozofskih rasprava, naša surova istina.

Ekonomskoj problematici premijer je prišao bez doktrinarnih predubeđenja, vrlo pragmatično. Privredno stanje je skoro u svakoj oblasti jako loše. Šta sad? Nema bežanja od tvrdoglavih činjenica, ni kukanja i očajavanja. Traže se rešenja.

Vučić je pominjao razne inostrane scenarije, pa i situaciju kada država bankrotira. Međutim ukazao je i na činjenicu da bankrot podrazumeva gubljenje velikog dela ekonomskog suvereniteta države. Suština rešenja je u stvaranju političkog i psihološkog ambijenta u kojem će biti prihvaćeno stanovište o nužnosti prestanka svakog oblika legalnog i nelegalnog trošenja, na bilo kom nivou, koje ne donosi zaradu. Razne uštede koje će biti ostvarene sprečavanjem da se pare bacaju u bunar, kako reče premijer, neophodan su uslov takozvane fiskalne konsolidacije. Na taj način biće obezbeđen deo sredstava za vraćanje dugova, smanjenje budžetskog deficita i javnog duga.

Sada smo, međutim, dospeli do kritične tačke u sprovođenju reformi. Smanjenje plata i broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i broja zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, kriju opasnost velikih socijalnih lomova, i pada ionako iscrpljene domaće tražnje (u uslovima kada je izvozna tražnja mala zbog niske konkurentnosti privrede), što će imati multiplikovan efekat na dalje smanjivanje obima proizvodnje i broja zaposlenih u onim firmama koje sada koliko-toliko uspešno posluju. Naravno, takva situacija može privredu da uvede u još dublju recesiju. Zbog toga, brzo, ali i vremenski usklađeno s najavljenim restrukturiranjima javnog sektora, deo ušteđenih para i strane direktne investicije treba iskoristiti za kreditno-monetarne i fiskalne mere s kojima će, uz pomenutu štednju početi i ozbiljniji investicioni ciklus. Koji, opet, treba da omogući da se oni koji ostanu bez posla prekvalifikuju i da pod povoljnim uslovima započnu sopstveni biznis, ili nađu posao u nekoj profitabilnoj firmi. Povoljni uslovi za sopstveni posao podrazumevaju da s otpremninom i kreditom čija je kamatna stopa niža od profitne stope, započnu svoj biznis. Na taj način program reformi iznet u ekspozeu premijera Vučića – iako podseća na reforme koje su sprovodili premijer Margaret Tačer i Šreder – ima svoju originalnost i nema doktrinarna ograničenja.

Sve ovo, zaista, ne može da se ostvari u privredno-sistemskom i moralnom ambijentu o kome je kritički govorio Vučić. Zbog toga, država ne treba da zameni tržište, ali zakonskom regulativom, sprečavanjem i sankcionisanjem korupcije i krađe i mnogim drugim merama treba da pomogne tržištu tako što će omogućiti privrednim subjektima da posluju u uslovima lojalne konkurencije i u zemlji i u inostranstvu.

Redovni profesor, Akademija za poslovnu ekonomiju