Otimanje užičke tvrđave od korova

Užice – Duž strmih strana opasanih kamenim zidinama srednjovekovnog Starog grada u Užicu, odakle puca pogled na celu užičku kotlinu, minulog vikenda je uklonjeno sve smeće. Pokupili su ga i ceo ovaj prostor uredili, a smeća je tu bilo prilično, građani entuzijasti okupljeni u akciji ovdašnjeg udruženja „Urbanera“.

Setili su se oni davnašnje užičke tvrđave, odavno zaboravljene od institucija. Taj jedinstveni vidikovac, „izlog grada“, nebrigom je sasvim korovu prepušten, umesto da bude ponos i turistička atrakcija. Pedesetak dobrovoljaca zasukalo je rukave da bi zasjao prostor na ovom uzvišenju nad Đetinjom: travu i korov su pokosili, otpad skupili i odneli, a narednih dana ukloniće i grafite sa srednjovekovnih zidina.

Nije im, kažu, bio potreban novac, već samo dobra volja. Nekoliko užičkih preduzeća obezbedilo je zaštitne rukavice, benzin za trimere, kese za smeće, osveženje za učesnike. O bezbednosti ljudi na ovim liticama brinuli su volonteri Crvenog krsta, a uspehu akcije doprineo je i odred izviđača „Srna“. Raduje što su, uz starije, u uređenju Starog grada učestvovali i osnovci.

– Posle svih sila koje su kroz istoriju vladale gradom, vreme je da Užičani jednom za svagda „osvoje“ Stari grad i da ga više nikada ne predaju opasnim neprijateljima današnjice: defetizmu posejanom među ljude, nemaru i kratkovidosti donosilaca odluka. Stari grad je prva slika u oku svakoga ko magistralom dolazi u Užice ili ide na Zlatibor, Mokru Goru ili Taru. Taj pogled mora pleniti lepotom, posmatraču reći da se nalazi u gradu odgovornih i gostoprimljivih ljudi – navode iz „Urbanere“.

Pisali smo pre neku godinu o nebrizi kojoj je poslednjih decenija prepuštena užička tvrđava. O ovom utvrđenom gradu, podsećamo, prvi pouzdani podaci datiraju iz 14. veka kad je bila u posedu vlastelinske porodice Vojinović. Turci su je zauzeli 1459, a opet je došla u srpske ruke posle konačnog oslobođenja Užica od Turaka 1863. godine. Tu je i danas citadela, srednji i donji grad, vodeni lagumi, zarušeni bedemi, pod tvrđavom reka Đetinja do koje je nekad iz najniže kule vodilo 168 stepenika. Na ulazu u tvrđavu nema kapije ni čuvara, iako i deca slobodno ulaze i šetaju po zidovima 80 metara uzdignutim nad rekom, gde samo jedan pogrešan korak može da odvede u provaliju. Ceo prostor je odavno zapušten, s oštećenim tablama i neposečenim drvećem koje razara bedeme.

Nadležni su nam se žalili da je u ovoj nebrizi o tvrđavi ključni problem nadležnosti. Užički grad, predstavljali su to, ima tri „oca“: jednog u Beogradu (Republički zavod za spomenike), drugog u Kraljevu (regionalni zavod) i trećeg u Užicu (Narodni muzej), pa staranje neretko ide po principu „brigo moja pređi na drugoga“. Vele i da je pre neku godinu užički muzej konkurisao kod Ministarstva kulture da se pokrene i finansijski podrži revitalizacija ove tvrđave, ali sredstva nisu dobijena.

B. Pejović