Отимање ужичке тврђаве од корова

Ужице – Дуж стрмих страна опасаних каменим зидинама средњовековног Старог града у Ужицу, одакле пуца поглед на целу ужичку котлину, минулог викенда је уклоњено све смеће. Покупили су га и цео овај простор уредили, а смећа је ту било прилично, грађани ентузијасти окупљени у акцији овдашњег удружења „Урбанера“.

Сетили су се они давнашње ужичке тврђаве, одавно заборављене од институција. Тај јединствени видиковац, „излог града“, небригом је сасвим корову препуштен, уместо да буде понос и туристичка атракција. Педесетак добровољаца засукало је рукаве да би засјао простор на овом узвишењу над Ђетињом: траву и коров су покосили, отпад скупили и однели, а наредних дана уклониће и графите са средњовековних зидина.

Није им, кажу, био потребан новац, већ само добра воља. Неколико ужичких предузећа обезбедило је заштитне рукавице, бензин за тримере, кесе за смеће, освежење за учеснике. О безбедности људи на овим литицама бринули су волонтери Црвеног крста, а успеху акције допринео је и одред извиђача „Срна“. Радује што су, уз старије, у уређењу Старог града учествовали и основци.

– После свих сила које су кроз историју владале градом, време је да Ужичани једном за свагда „освоје“ Стари град и да га више никада не предају опасним непријатељима данашњице: дефетизму посејаном међу људе, немару и кратковидости доносилаца одлука. Стари град је прва слика у оку свакога ко магистралом долази у Ужице или иде на Златибор, Мокру Гору или Тару. Тај поглед мора пленити лепотом, посматрачу рећи да се налази у граду одговорних и гостопримљивих људи – наводе из „Урбанере“.

Писали смо пре неку годину о небризи којој је последњих деценија препуштена ужичка тврђава. О овом утврђеном граду, подсећамо, први поуздани подаци датирају из 14. века кад је била у поседу властелинске породице Војиновић. Турци су је заузели 1459, а опет је дошла у српске руке после коначног ослобођења Ужица од Турака 1863. године. Ту је и данас цитадела, средњи и доњи град, водени лагуми, зарушени бедеми, под тврђавом река Ђетиња до које је некад из најниже куле водило 168 степеника. На улазу у тврђаву нема капије ни чувара, иако и деца слободно улазе и шетају по зидовима 80 метара уздигнутим над реком, где само један погрешан корак може да одведе у провалију. Цео простор је одавно запуштен, с оштећеним таблама и непосеченим дрвећем које разара бедеме.

Надлежни су нам се жалили да је у овој небризи о тврђави кључни проблем надлежности. Ужички град, представљали су то, има три „оца“: једног у Београду (Републички завод за споменике), другог у Краљеву (регионални завод) и трећег у Ужицу (Народни музеј), па старање неретко иде по принципу „бриго моја пређи на другога“. Веле и да је пре неку годину ужички музеј конкурисао код Министарства културе да се покрене и финансијски подржи ревитализација ове тврђаве, али средства нису добијена.

Б. Пејовић