„Stilske vežbe” u „Ginisu”

„Volim da razmenim energiju sa beogradskom publikom. Bio sam ovde i pre godinu-dve dana. To me posebno nadahnjuje. Ovog puta dolazimo sa predstavom „Stilske vežbe” sa kojom smo igrajući je iz godine u godinu naprosto ostarili. Fenomenu dugovečnosti koji prati ovu predstavu dodao bih da je mlada publika sve više i više gleda i uživa u našem scenskom nastupu”, kaže legendarni zagrebački glumac Pero Kvrgić, koji će se u petak uveče, 16. maja u 19.30 časova sa svojom partnerkom Lelom Margitić gostovati na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa duodramom „Stilske vežbe”, po tekstu Rejmonda Kenoa i u režiji Tomislava Radića, a zahvaljujući sporazumu koji je 19. februara potpisala uprava kuće i produkcija „Nju koncept”.

Predstava„Stilske vežbe” sa glumačkim tandemom Kvrgić–Margitić premijerno je izvedena davnog 19. januara 1968. godine u zagrebačkom Teatru ITD i od tada je neprekidno na repertoaru. Reč je, o jednoj običnoj zgodi iz svakodnevnog života koja u tumačenju izvrsnih Pera Kvrgića i Lele Margitić, na dvadesetak različitih načina postaje vrhunska komedija, burleska koja oduševljava, mami salve i salve smeha, te oduševljava glumačkom virtuoznošću.

Ovo jedinstveno scensko ostvarenje oborilo je sve hrvatske rekorde i ušlo je u Ginisovu knjigu rekorda kao najdugovečnija predstava na svetu sa istom glumačkom podelom.

„Gostovali smo tako sa ’Stilskim vežbama’ pre nekoliko sezona na jednoj ambijentalnoj sceni. U izvesnom trenutku na bini se odnekud pojavio jedan pas. Zastao je na trenutak i počeo da nas sluša. Zatim se okrenuo prema publici kao da se čudi zašto se ljudi smeju. Posle nekoliko trenutaka taj isti pas mirno je otišao sa scene i vratio se u društvu sa svojim drugom psom i nastavio u društvu da nas gleda”, priča Kvrgić.

Rođen 1927. godine u Moravcima u Gorskom Kotaru neumorni Pero Kvrgić glumom je počeo da se bavi sa 17 godina u partizanskim družinama u Glini i Topuskom. Tokom duge i bogate karijere glumio je u gotovo svim većim hrvatskim pozorištima, a iza sebe ima preko 200 ostvarenih uloga, počev od Joneskovih „Stolica” preko Držićevog „Dunda Maroja” do Marinkovićeve „Glorije”... Ipak, kaže, da nije postao glumac bio bi lekar i lečio bi ljude. Ovako, kako kaže: „Celog života leči njihove duše”.

„Gluma je u neku ruku javna usamljenost jer je za tu vrstu umetnosti potreba koncentracija: da čovek jednostavno bude sam sa sobom, ali i sa partnerom. Desi mi se, naravno, da mi na sceni na trenutak nedostaje teksta, da ga zaboravim. Onda se snalazim kako znam i umem. Izmenim neku rečenicu, nešto izmaštam, iskonstruišem, ili mi jednostavno partnerka došapne neku rečenicu”, kaže naš sagovornik.

Pero Kvrgić mnogo toga pamti, mnogo toga je, kaže, doživeo i preživeo. U svoje rodne Moravce, međutim i ne odlazi, jednostavno prođe pored njih jer tamo više nema nikoga i naravno, kaže: „Žao mi je zbog toga”. I priča kakva je sudbina glumca danas:

„Ima dobrih stvari koje prate mladog glumca, ali mi se čini i da je dramski umetnik danas u službi reditelja. I u neku ruku ne postoji gluma nego postoji projekat. Glumac je u izvesnoj meri žrtva reditelja. Međutim ima dobrih predstava, a spoj glume i politike je čini se opšta pojava. Međutim, ja bežim od nje. Radim na glumi koja nema veze sa politikom, ali politika se uvlači u glumu na drugačiji način”, objašnjava Kvrgić.