„Стилске вежбе” у „Гинису”

„Волим да разменим енергију са београдском публиком. Био сам овде и пре годину-две дана. То ме посебно надахњује. Овог пута долазимо са представом „Стилске вежбе” са којом смо играјући је из године у годину напросто остарили. Феномену дуговечности који прати ову представу додао бих да је млада публика све више и више гледа и ужива у нашем сценском наступу”, каже легендарни загребачки глумац Перо Квргић, који ће се у петак увече, 16. маја у 19.30 часова са својом партнерком Лелом Маргитић гостовати на великој сцени Народног позоришта у Београду са дуодрамом „Стилске вежбе”, по тексту Рејмонда Кеноа и у режији Томислава Радића, а захваљујући споразуму који је 19. фебруара потписала управа куће и продукција „Њу концепт”.

Представа„Стилске вежбе” са глумачким тандемом Квргић–Маргитић премијерно је изведена давног 19. јануара 1968. године у загребачком Театру ИТД и од тада је непрекидно на репертоару. Реч је, о једној обичној згоди из свакодневног живота која у тумачењу изврсних Пера Квргића и Леле Маргитић, на двадесетак различитих начина постаје врхунска комедија, бурлеска која одушевљава, мами салве и салве смеха, те одушевљава глумачком виртуозношћу.

Ово јединствено сценско остварење оборило је све хрватске рекорде и ушло је у Гинисову књигу рекорда као најдуговечнија представа на свету са истом глумачком поделом.

„Гостовали смо тако са ’Стилским вежбама’ пре неколико сезона на једној амбијенталној сцени. У извесном тренутку на бини се однекуд појавио један пас. Застао је на тренутак и почео да нас слуша. Затим се окренуо према публици као да се чуди зашто се људи смеју. После неколико тренутака тај исти пас мирно је отишао са сцене и вратио се у друштву са својим другом псом и наставио у друштву да нас гледа”, прича Квргић.

Рођен 1927. године у Моравцима у Горском Котару неуморни Перо Квргић глумом је почео да се бави са 17 година у партизанским дружинама у Глини и Топуском. Током дуге и богате каријере глумио је у готово свим већим хрватским позориштима, а иза себе има преко 200 остварених улога, почев од Јонескових „Столица” преко Држићевог „Дунда Мароја” до Маринковићеве „Глорије”... Ипак, каже, да није постао глумац био би лекар и лечио би људе. Овако, како каже: „Целог живота лечи њихове душе”.

„Глума је у неку руку јавна усамљеност јер је за ту врсту уметности потреба концентрација: да човек једноставно буде сам са собом, али и са партнером. Деси ми се, наравно, да ми на сцени на тренутак недостаје текста, да га заборавим. Онда се сналазим како знам и умем. Изменим неку реченицу, нешто измаштам, исконструишем, или ми једноставно партнерка дошапне неку реченицу”, каже наш саговорник.

Перо Квргић много тога памти, много тога је, каже, доживео и преживео. У своје родне Моравце, међутим и не одлази, једноставно прође поред њих јер тамо више нема никога и наравно, каже: „Жао ми је због тога”. И прича каква је судбина глумца данас:

„Има добрих ствари које прате младог глумца, али ми се чини и да је драмски уметник данас у служби редитеља. И у неку руку не постоји глума него постоји пројекат. Глумац је у извесној мери жртва редитеља. Међутим има добрих представа, а спој глуме и политике је чини се општа појава. Међутим, ја бежим од ње. Радим на глуми која нема везе са политиком, али политика се увлачи у глуму на другачији начин”, објашњава Квргић.