Kad bih bio Stros-Kan

Kan- Videti na velikom platnu „k'o od majke rođenog” kolosalnog francuskog glumca Žerara Depardijea, sa stomakom od koga se ne vidi ono „što se ispod brda valja”, i nije baš privlačan filmski prizor. Međutim, kada se Depardijeovo masivno lice i telo stavi u kontekst spoznaje da je lik raskalašnog Deveroa, kojeg tumači u filmu „Dobrodošli u Njujork” Ejbela Ferare, građen prema liku, delu i telu Dominika Stros-Kana, onda čitava ova stvar sa nagim, i u filmu seksualno hiperaktivnim Depardijeom, dobija i opravdanje i težinu.

 Ferarin film, ironičnog i metaforičnog naslova (hapšenje DSK-a zbog seks-skandala dogodilo se u Njujorku) imao je sinoć samo za odabrane specijalnu projekciju na kanskom Maršeu (van programa festivala) i to u prisustvu reditelja, koscenariste Krisa Zoa, Žerara Depardjea, Mari Mot (igra ćerku) i Žaklin Bise (tumači lik supruge DSK-a, mitske An Senkler). Reakcije su sasvim povoljne iako, što se sveukupnog rediteljskog posla tiče, ovo nije jedan od boljih Ferarinih filmova, a nije reč ni o jednoj od boljih Depardijeovih uloga.

 Da film nije o tome o čemu jeste, brzo bi se na njega zaboravilo. A ovo zaista jeste filmska priča bazirana na rekonstrukciji suđenja Dominiku Stros-Kanu u Njujorku za silovanje afroameričke hotelske sobarice i dana provedenih sa „nanogvicom” u njujorškom kućnom pritvoru.

 Iz ovakvog narativnog okvira ne saznaje se ništa novo, sve se to već čulo, videlo i pročitalo tokom 2011. Ono što jeste zanimljivo je to što Ferara, iako na prizeman, trivijalan, čak i kič način, na izvolte stavlja gledaocu pred oči kakav može da bude (i jeste bio) muškarac koji je na vrhuncu svoje moći, sve do svog velikog sunovrata. Međutim, za razliku od muškaraca koji čim se dočepaju kakve vlasti u sopstvenim očima postaju i visoki i lepi i privlačni i zadivljujuće potentni, Fearin Devero alias Dominik Stros-Kan prikazan je: kao neizlečivi seksualni zavisnik (još od rane mladosti), koji ne može da kontroliše svoje enormne seksualne apetite, kao nesvesni seksualni predator i čovek bez osećanja i bez ikakvog osećaja krivice.

 U scenama bahanalija ima naravno i aluzija na to da je nekadašnji direktor Međunarodnog monetarnog fonda i nekadašnji potencijalni kandidat za predsednika Francuske smatran i „gospodarom orgija” i „ring-liderom prostitucije”, delimično (ali nedovoljno) osvetljeni su lik njegove odane supruge, bogate, moćne i autoritativne An Senkler i odnos sa ćerkom Kamij...

 I tako, u svih 124 minuta i sve do kraja sudskog procesa koji se završio kako se završio -  vansudskim poravnanjem (njujorška sobarica je tako povukla tužbu). Stros-Kan je tada oslobođen i proteran iz SAD, u MMF-u je dao ostavku, povukao se iz političkog života i danas radi kao ekonomski savetnik kompanija u Rusiji, Latinskoj Americi, a u jednom trenutku je imenovan  i za specijalnog ekonomskog savetnika aktuelnog premijera Srbije (pro-bono na tri meseca)...

 Što se tekućih filmova iz glavnog takmičarskog programa tiče, rediteljski obraz sa filmom „Zatočenica“ nije osvetlao cenjeni kanadski reditelj Atom Egojan. „Zatočenica”, uprkos svojoj vizeulenoj eleganciji i „egojanovskoj” igri sa percepcijom,  funkcioniše kao žanrovski neopredeljeni film, kao drama u kojoj se prepliću pedofilija, otmica, video-praćenje, misterija i enigmatika... Nije se proslavio ni Bertran Bonelo sa svojim prilično konfuznim filmom „Sen Loran”, još jednom ekranizacijom biografije neprevaziđenog modnog maga.

 Za sada, uz filmove „Timbuktu” i „Gospodin Tarner”, listi voljenih filmova može se priključiti i tročasovni „Zimski san“ Nurija Bilge Čejlana, koji je imao samo jednu projekciju u Teatru Limijer (?). Filmski filozof i esejista ni sada ne odstupa ni od svog fascinantnog vizuelnog stila ni od usporenog ritma ni od diskretnih akcenata unutar filmske priče.

 Ovog puta priča je fokusirana na tri lika: sredovečnog bivšeg glumca, njegovu tek razvedenu sestru oštrog jezika i znatno mlađu suprugu, koji zajedno provode zimu u malom hotelu u Kapadakoji. I jasno je da je opet reč o Čejlanovoj maestralnoj studiji karaktera, studiji ljudske slabosti čije moralne implikacije odjekuju daleko izvan turskog društva. Za razliku od prethodnih Čejlanovih filmova, u „Zimskom snu” ima mnogo dijaloga i priče, naročito u prvom satu filma, zbog čega se tokom projekcije izlazilo iz dvorane i zbog čega ima i dosta onih koji ovaj film ne smatraju još jednim Čejlanovim remek-delom...