Кад бих био Строс-Кан

Кан- Видети на великом платну „к'о од мајке рођеног” колосалног француског глумца Жерара Депардијеа, са стомаком од кога се не види оно „што се испод брда ваља”, и није баш привлачан филмски призор. Међутим, када се Депардијеово масивно лице и тело стави у контекст спознаје да је лик раскалашног Девероа, којег тумачи у филму „Добродошли у Њујорк” Ејбела Фераре, грађен према лику, делу и телу Доминика Строс-Кана, онда читава ова ствар са нагим, и у филму сексуално хиперактивним Депардијеом, добија и оправдање и тежину.

 Ферарин филм, ироничног и метафоричног наслова (хапшење ДСК-а због секс-скандала догодило се у Њујорку) имао је синоћ само за одабране специјалну пројекцију на канском Маршеу (ван програма фестивала) и то у присуству редитеља, косценаристе Криса Зоа, Жерара Депардјеа, Мари Мот (игра ћерку) и Жаклин Бисе (тумачи лик супруге ДСК-а, митске Ан Сенклер). Реакције су сасвим повољне иако, што се свеукупног редитељског посла тиче, ово није један од бољих Ферариних филмова, а није реч ни о једној од бољих Депардијеових улога.

 Да филм није о томе о чему јесте, брзо би се на њега заборавило. А ово заиста јесте филмска прича базирана на реконструкцији суђења Доминику Строс-Кану у Њујорку за силовање афроамеричке хотелске собарице и дана проведених са „наногвицом” у њујоршком кућном притвору.

 Из оваквог наративног оквира не сазнаје се ништа ново, све се то већ чуло, видело и прочитало током 2011. Оно што јесте занимљиво је то што Ферара, иако на приземан, тривијалан, чак и кич начин, на изволте ставља гледаоцу пред очи какав може да буде (и јесте био) мушкарац који је на врхунцу своје моћи, све до свог великог суноврата. Међутим, за разлику од мушкараца који чим се дочепају какве власти у сопственим очима постају и високи и лепи и привлачни и задивљујуће потентни, Феарин Деверо алиас Доминик Строс-Кан приказан је: као неизлечиви сексуални зависник (још од ране младости), који не може да контролише своје енормне сексуалне апетите, као несвесни сексуални предатор и човек без осећања и без икаквог осећаја кривице.

 У сценама баханалија има наравно и алузија на то да је некадашњи директор Међународног монетарног фонда и некадашњи потенцијални кандидат за председника Француске сматран и „господаром оргија” и „ринг-лидером проституције”, делимично (али недовољно) осветљени су лик његове одане супруге, богате, моћне и ауторитативне Ан Сенклер и однос са ћерком Камиј...

 И тако, у свих 124 минута и све до краја судског процеса који се завршио како се завршио -  вансудским поравнањем (њујоршка собарица је тако повукла тужбу). Строс-Кан је тада ослобођен и протеран из САД, у ММФ-у је дао оставку, повукао се из политичког живота и данас ради као економски саветник компанија у Русији, Латинској Америци, а у једном тренутку је именован  и за специјалног економског саветника актуелног премијера Србије (про-боно на три месеца)...

 Што се текућих филмова из главног такмичарског програма тиче, редитељски образ са филмом „Заточеница“ није осветлао цењени канадски редитељ Атом Егојан. „Заточеница”, упркос својој визеуленој елеганцији и „егојановској” игри са перцепцијом,  функционише као жанровски неопредељени филм, као драма у којој се преплићу педофилија, отмица, видео-праћење, мистерија и енигматика... Није се прославио ни Бертран Бонело са својим прилично конфузним филмом „Сен Лоран”, још једном екранизацијом биографије непревазиђеног модног мага.

 За сада, уз филмове „Тимбукту” и „Господин Тарнер”, листи вољених филмова може се прикључити и трочасовни „Зимски сан“ Нурија Билге Чејлана, који је имао само једну пројекцију у Театру Лимијер (?). Филмски филозоф и есејиста ни сада не одступа ни од свог фасцинантног визуелног стила ни од успореног ритма ни од дискретних акцената унутар филмске приче.

 Овог пута прича је фокусирана на три лика: средовечног бившег глумца, његову тек разведену сестру оштрог језика и знатно млађу супругу, који заједно проводе зиму у малом хотелу у Кападакоји. И јасно је да је опет реч о Чејлановој маестралној студији карактера, студији људске слабости чије моралне импликације одјекују далеко изван турског друштва. За разлику од претходних Чејланових филмова, у „Зимском сну” има много дијалога и приче, нарочито у првом сату филма, због чега се током пројекције излазило из дворане и због чега има и доста оних који овај филм не сматрају још једним Чејлановим ремек-делом...