Plati šta si uzeo, plati šta si video

Kan – Iako nije prikazan ni u jednom od oficijelnih kanskih programa, već samo na „kanskoj pijaci”, oko filma „Dobrodošli u Njujork” Ejbela Ferare, kultnog američkog nezavisnog autora i velikog provokatora, u kojem su likovi Deveroa i Simon građeni na osnovu onoga što je poznato o Dominiku Stros-Kanu i njegovoj supruzi An Senkler, digla se velika prašina, koja u drugi plan stavila čak i takmičarske filmove Tomija Li Džonsa i Dejvida Kronenbera. Tako je to kada moćna francuska distributerska kompanija „Vajld banč” uzme u svoje ruke i marketinški odigra vrhunsku igru, zbog čega svi sada jure u susret Ejbelu Ferari.

U intervjuu za „Politiku”, taj stari znanac, interesuje se za situaciju sa poplavama u Srbiji, na pitanje je li moguće da se osoba poput filmskog Deveroa, odnosno Stros-Kana jednog dana potpuno „reinkarnira” šeretski odgovara da se „DSK već reinkarnirao u Srbiji” i ne propušta priliku da pošalje poruku Emiru Kusturici da ga ponovo pozove na Kustendorf...

Ima glasina da film nije uzet u zvanične festivalske programe zbog političkih pritisaka?

Ma, ne verujem. Jednostavno je – Tjeriju Fremou (direktor festivala, prim.aut.) i njegovom timu moj film se nije dopao. Zaista im se ne sviđa. Ovo je njihov festival i na njemu mogu da prikazuju šta hoće. Da je kojim slučajem ovo moj festival i ja bih prikazivao šta hoću, to vam je tako.

Ipak, sada svi pričaju o vašem filmu, vi ste tu sa celom ekipom, u čemu je onda razlika između oficijelnog i neoficijelnog prikazivanja filma?

Nema je. Sve je u moći filma. Ako je film poseduje, onda će za njega postojati interesovanje. „Dobrodošli u Njujork” ljudi žele da vide u ovom trenutku i u ovom vremenu što ga ne čini ni boljim ni gorim.

Zašto ga distributer „Vajld banč” prikazuje samo kroz sistem video na zahtev?

A zašto bih davao nekom da ga na internetu gleda besplatno? I ja treba od nečega da živim i treba od nečega da snimam nove filmove! Pogrešno je misliti „te filmadžije su milioneri, njima novac ne treba“! Hej čoveče, to je s...e! Pa ni ja ne ulazim u tvoju kuću i ne kradem tvoje j....e igračke! Plati šta si uzeo, plati šta si video! Ići će film i u bioskope, sada ili za dve godine svejedno, ali je najvažnije da ovaj film ima moć, da ljudi žele da ga vide. Da žele da vide Žerara Depardjea i da sami odlučuju šta žele da gledaju, a šta ne.

Imate li informaciju da su ga Dominik Stros-Kan ili An Senkler videli, kako su reagovali kada su čuli da snimate ovakav film?

Ne znam. Negde sam pročitao da će me tužiti.

O čemu je po vama ovaj film: o političkoj moći ili ljudskoj slabosti i bolesti zavisnosti?

O obe te stvari. Ovaj čovek Devero, moj glavni junak, samodestruktivan je i destruktivan. Destrukcija je njegov život. Ona postoji svugde gde se on nalazi. Njegov život se pretvorio u katastrofu, ali on to ne primećuje, ne vidi. Nema svest o svojoj poziciji, ne shvata da treba da se promeni.

Devero u filmu kaže psihijatru na seansi da spasenja nema, jer niko ne želi da bude spasen?

Neka on to priča u svoje ime, jer ja želim da budem spasen i pokušavam da budem spasen! Taj momak donosi samo bol i patnju i sebi i drugima oko sebe. Želeo sam da napravim film o odnosu tog muškarca sa ženom koja ga očigledno voli, ima volju i snagu da mu pomogne, zna za njegove probleme i pokušava da ga digne, ali njega nije briga.

Monstrumu ste ipak dali ljudski lik, prikazujete ga više kao čoveka koji ima bolest zavisnosti, a manje kao nekog ko zloupotrebljava svoju političku i ekonomsku moć?

Žerar (Depardje) mu je dao taj ljudski lik, ali i te obrise kralja Lira, a scenario je pisao briljantan psihijatar kojem su takve stvari poznate. Znao sam kuda sve te stvari vode i napravio sam film sa svoje tačke gledišta. Ja sam bio tamo gde je ovaj čovek bio, prošao sam kroz sličan pakao i nisam tu da mu sudim, već da se nosim sa njim. A što se tiče moći, još Henri Kisindžer je rekao da je moć najveći afrodizijak i da moć apsolutno korumpira. Ne mora da bude tako, ali je najčešće tako. Makijaveli je rekao da ne morate da budete na vlasti da biste koristili moć.

To što ste prolazili kroz sličan pakao pomoglo vam je da ga razumete?

Šta da vam kažem što već ne znate – ja sam lečeni alkoholičar i lečeni zavisnik od narkotika i vidim tog mog junaka kako pati i žalim ga, jer sam sebi neće da pomogne. Treba mu majka, žena, ćerka, treba da se povrati u svet. U agoniji je i bolu, a zbog čega? Zato što nije umeo da se zaustavi. Da li ja Stros-Kana poznajem? Ne, i nije me briga za njega osim kao za ljudsko biće. Da li poznajem sebe? Da, ali ja sam sebi želeo da pomognem, da se zaustavim. Pomogle su mi budističke meditacije.

Okrenuli ste se budizmu, a odrasli ste u katoličkoj porodici?

Odgajale su me katoličke časne sestre.

One su, dakle, krive što ste se okrenuli budizmu?

Ha, ha, ha! Naravno da ne, ali sam pronašao filozofiju koja mi odgovara, vežbe koje mi odgovaraju i koje su mi kroz meditacije pomogle da prođem kroz težak period odvikavanja i čišćenja od zavisnosti. Ne zaboravite da sam bio čovek koji nije umeo da popije samo jednu čašu vina, već bi popio i poduvao sve za stolom i oko stola. Već pet godina uz budističke meditacije uspevam da ostanem čist. To ne znači da sam zaboravio da potičem iz sveta Hrista.

Istina je da policajci i zatvorski stražari u filmu nisu glumci već stvarne ličnosti?

Istina je, oni su bili pravo rešenje, jer prirodu svog posla nose u sebi i zato sve izgleda autentično. Baš onako kako je to Pazolini radio. Ti veliki momci su prošli kroz moju torturu, jer sam skakutao okolo i vikao postavljajući scene, ali su oni profesionalci navikli na hijerarhiju i bili su sjajni i strpljivi.

Pomenuli ste Pazolinija, on je imao veliki uticaj na vas, snimili ste i film o njemu?

Upravo sam završio film o Pjeru Paolu Pazoliniju i biće prikazan na Venecijanskom festivalu. On je moj učitelj. Kroz budističke meditacije vi mislite kroz snagu i lepotu svog učitelja. Pazolini je bio moćan, imao sjajno oko, bio je sjajan pisac čije su inspiracije proizilazile često iz ovakvih intervjua. Za potrebe filma o njemu intervjuisano je oko hiljadu osoba i nijedna nije rekla bilo kakvu lošu reč o njemu. Zamislite takav legat! Od najmanjeg radnika na setu do njegovih najbliskijih saradnika, svi redom potvrđuju da nikada na snimanju nije digao glas! Pazolini je bio tako nadaren i blagosloven. Uz njegove filmove sam stasao. Imam veliku odgovornost prema njemu i pitam se kada ću dostići njegov nivo.

-----------------------------------------------------------

Žaklin Bise za „Politiku”: Ruka ljubavi za spas

„Mnogi su suprugu Dominika Stros-Kana nazvali bolesno ambicioznom i karijeristom, u onom lošem smislu, ali ja sam u filmu odigrala ženu koja je imala snage da pomogne svom mužu, da izdrži sve žrtve pružajući ruku ljubavi za spas svog čoveka. Ona je iskreno volela i razumela svog muža, razmela i njegovu slabost i bolest sa kojom je bezuspešno pokušavala da ga suoči”, kaže između ostalog u intervjuu za „Politiku” legendarna glumica Žaklin Bise koja uz Depardjea igra u filmu „Dobrodošli u Njujork” koji je kupljen i za srpsku teritoriju...