Плати шта си узео, плати шта си видео

Кан – Иако није приказан ни у једном од официјелних канских програма, већ само на „канској пијаци”, око филма „Добродошли у Њујорк” Ејбела Фераре, култног америчког независног аутора и великог провокатора, у којем су ликови Девероа и Симон грађени на основу онога што је познато о Доминику Строс-Кану и његовој супрузи Ан Сенклер, дигла се велика прашина, која у други план ставила чак и такмичарске филмове Томија Ли Џонса и Дејвида Кроненбера. Тако је то када моћна француска дистрибутерска компанија „Вајлд банч” узме у своје руке и маркетиншки одигра врхунску игру, због чега сви сада јуре у сусрет Ејбелу Ферари.

У интервјуу за „Политику”, тај стари знанац, интересује се за ситуацију са поплавама у Србији, на питање је ли могуће да се особа попут филмског Девероа, односно Строс-Кана једног дана потпуно „реинкарнира” шеретски одговара да се „ДСК већ реинкарнирао у Србији” и не пропушта прилику да пошаље поруку Емиру Кустурици да га поново позове на Кустендорф...

Има гласина да филм није узет у званичне фестивалске програме због политичких притисака?

Ма, не верујем. Једноставно је – Тјерију Фремоу (директор фестивала, прим.аут.) и његовом тиму мој филм се није допао. Заиста им се не свиђа. Ово је њихов фестивал и на њему могу да приказују шта хоће. Да је којим случајем ово мој фестивал и ја бих приказивао шта хоћу, то вам је тако.

Ипак, сада сви причају о вашем филму, ви сте ту са целом екипом, у чему је онда разлика између официјелног и неофицијелног приказивања филма?

Нема је. Све је у моћи филма. Ако је филм поседује, онда ће за њега постојати интересовање. „Добродошли у Њујорк” људи желе да виде у овом тренутку и у овом времену што га не чини ни бољим ни горим.

Зашто га дистрибутер „Вајлд банч” приказује само кроз систем видео на захтев?

А зашто бих давао неком да га на интернету гледа бесплатно? И ја треба од нечега да живим и треба од нечега да снимам нове филмове! Погрешно је мислити „те филмаџије су милионери, њима новац не треба“! Хеј човече, то је с...е! Па ни ја не улазим у твоју кућу и не крадем твоје ј....е играчке! Плати шта си узео, плати шта си видео! Ићи ће филм и у биоскопе, сада или за две године свеједно, али је најважније да овај филм има моћ, да људи желе да га виде. Да желе да виде Жерара Депардјеа и да сами одлучују шта желе да гледају, а шта не.

Имате ли информацију да су га Доминик Строс-Кан или Ан Сенклер видели, како су реаговали када су чули да снимате овакав филм?

Не знам. Негде сам прочитао да ће ме тужити.

О чему је по вама овај филм: о политичкој моћи или људској слабости и болести зависности?

О обе те ствари. Овај човек Деверо, мој главни јунак, самодеструктиван је и деструктиван. Деструкција је његов живот. Она постоји свугде где се он налази. Његов живот се претворио у катастрофу, али он то не примећује, не види. Нема свест о својој позицији, не схвата да треба да се промени.

Деверо у филму каже психијатру на сеанси да спасења нема, јер нико не жели да буде спасен?

Нека он то прича у своје име, јер ја желим да будем спасен и покушавам да будем спасен! Тај момак доноси само бол и патњу и себи и другима око себе. Желео сам да направим филм о односу тог мушкарца са женом која га очигледно воли, има вољу и снагу да му помогне, зна за његове проблеме и покушава да га дигне, али њега није брига.

Монструму сте ипак дали људски лик, приказујете га више као човека који има болест зависности, а мање као неког ко злоупотребљава своју политичку и економску моћ?

Жерар (Депардје) му је дао тај људски лик, али и те обрисе краља Лира, а сценарио је писао бриљантан психијатар којем су такве ствари познате. Знао сам куда све те ствари воде и направио сам филм са своје тачке гледишта. Ја сам био тамо где је овај човек био, прошао сам кроз сличан пакао и нисам ту да му судим, већ да се носим са њим. А што се тиче моћи, још Хенри Кисинџер је рекао да је моћ највећи афродизијак и да моћ апсолутно корумпира. Не мора да буде тако, али је најчешће тако. Макијавели је рекао да не морате да будете на власти да бисте користили моћ.

То што сте пролазили кроз сличан пакао помогло вам је да га разумете?

Шта да вам кажем што већ не знате – ја сам лечени алкохоличар и лечени зависник од наркотика и видим тог мог јунака како пати и жалим га, јер сам себи неће да помогне. Треба му мајка, жена, ћерка, треба да се поврати у свет. У агонији је и болу, а због чега? Зато што није умео да се заустави. Да ли ја Строс-Кана познајем? Не, и није ме брига за њега осим као за људско биће. Да ли познајем себе? Да, али ја сам себи желео да помогнем, да се зауставим. Помогле су ми будистичке медитације.

Окренули сте се будизму, а одрасли сте у католичкој породици?

Одгајале су ме католичке часне сестре.

Оне су, дакле, криве што сте се окренули будизму?

Ха, ха, ха! Наравно да не, али сам пронашао филозофију која ми одговара, вежбе које ми одговарају и које су ми кроз медитације помогле да прођем кроз тежак период одвикавања и чишћења од зависности. Не заборавите да сам био човек који није умео да попије само једну чашу вина, већ би попио и подувао све за столом и око стола. Већ пет година уз будистичке медитације успевам да останем чист. То не значи да сам заборавио да потичем из света Христа.

Истина је да полицајци и затворски стражари у филму нису глумци већ стварне личности?

Истина је, они су били право решење, јер природу свог посла носе у себи и зато све изгледа аутентично. Баш онако како је то Пазолини радио. Ти велики момци су прошли кроз моју тортуру, јер сам скакутао около и викао постављајући сцене, али су они професионалци навикли на хијерархију и били су сјајни и стрпљиви.

Поменули сте Пазолинија, он је имао велики утицај на вас, снимили сте и филм о њему?

Управо сам завршио филм о Пјеру Паолу Пазолинију и биће приказан на Венецијанском фестивалу. Он је мој учитељ. Кроз будистичке медитације ви мислите кроз снагу и лепоту свог учитеља. Пазолини је био моћан, имао сјајно око, био је сјајан писац чије су инспирације произилазиле често из оваквих интервјуа. За потребе филма о њему интервјуисано је око хиљаду особа и ниједна није рекла било какву лошу реч о њему. Замислите такав легат! Од најмањег радника на сету до његових најблискијих сарадника, сви редом потврђују да никада на снимању није дигао глас! Пазолини је био тако надарен и благословен. Уз његове филмове сам стасао. Имам велику одговорност према њему и питам се када ћу достићи његов ниво.

-----------------------------------------------------------

Жаклин Бисе за „Политику”: Рука љубави за спас

„Многи су супругу Доминика Строс-Кана назвали болесно амбициозном и каријеристом, у оном лошем смислу, али ја сам у филму одиграла жену која је имала снаге да помогне свом мужу, да издржи све жртве пружајући руку љубави за спас свог човека. Она је искрено волела и разумела свог мужа, размела и његову слабост и болест са којом је безуспешно покушавала да га суочи”, каже између осталог у интервјуу за „Политику” легендарна глумица Жаклин Бисе која уз Депардјеа игра у филму „Добродошли у Њујорк” који је купљен и за српску територију...