Šef Evrope na meti evropskih šefova

Očekivanapreporuka šefova država i vlada EU poslanicima Evropskog parlamenta da za novog šefa Evropske komisije (EK) izaberu nosioca pobedničke liste na nedavno održanim izborima za novi poslanički saziv kontinenta –izostala je. Desetak dana po saopštenju rezultata – koji bi nalagali, u skladu sa unapred dogovorenom rutinom, da zajednički kandidat pobedničkih stranaka centra i desnog centra Žan-Klod Junker bude preporučen za novog predsednika EK – nameću se tri pitanja: hoće li bivši premijer Luksemburga postati novi „superkancelar” Evrope, koje će punomoći u tom slučaju imati i – hoće li ostati na tom položaju do kraja mandata?   

Reagovanja u evropskim centrima moći pokazuju da je Junker dospeo među žrvnje interesa tri ključne članice EU – Nemačke, Francuske i Velike Britanije, dok, sa druge strane, preti ponavljanje izbora. Posle otkrivanja nekoliko konkretnih slučajeva u kojima su dvostruki državljani EU dva puta glasali, procenjuje se da je dvostruko glasanje najverovatnije usledilo u milionima slučajeva. 

Pretnja ponavljanja, to jest raspisivanja novih izbora, međutim, smatra se „manjim zlom”, dok se ključni značaj pridaje pretnjama i opomenama koje pristižu iz Berlina, Pariza i Londona. Reč je o izjavama političkih lidera tri članice koje nisu bile namenjene širokoj javnosti, ali su, ipak, osvanule na udarnim stranicama kontinentalnih medija.

Francuski predsednik Fransoa Oland izjavio je, podsećanja radi, da Pariz neće dozvoliti da bude doveden u položaj Atine, da mu se sa strane diktira kako će urediti svoju ekonomsku kuću. Nemačka kancelarka Angela Merkel je prošlog utorka, pred sastanak šefova država i vlada članica EU, istakla da bi izbor Junkera bez prethodnog dogovora o njegovim punomoćimabio uporediv sa objavom rata Berlinu i zapretila nemačkim vetom. Britanski premijer Dejvid Kameron otišao je najdalje – zapretio je prevremenim raspisivanjem referenduma o napuštanju ili ostanku Britanije u EU.

Razlozi protivljenja Berlina, Pariza i Londona da Junker postanešef EK dijametralno su različiti.

Berlinu jenekadašnji „Mister Evro”, Junker, isuviše „mek”kada je reč o doslednom pridržavanju (nametnutih) reformi. Prebacuje mu seda je spreman da doprinese razvodnjavanju dosadašnjeg diktata štednje, „naivno verujući” da bi time oživeo privredni razvoj i doprineo suzbijanju nezaposlenosti. Parizu je Junker isuviše radikalan. Jelisejska palata bi na toj funkciji radije videla čoveka, naravno Francuza, koji bi ponovo oživeo praksu državnih intervencija u privredi zarad prevazilaženja posledica ekonomske krize. London, najzad, odbija bilo kakvu pomisao da EK predvodi ličnost koja bi otišla korak dalje u objedinjavanju evropske politike – što se sa one strane Lamanša smatra atakom na vekovni suverenitet Ostrva.

Ma koliko se motivi Junkerovih protivnika razlikovali, u zbiru ukazuju na srž problema. Izbori za Evropski parlament, naime, svojevremeno su najavljeni kao ključni korak ka jačanju evropskog jedinstva. Novom sazivu Evropskog parlamenta obećan je veći značaj nego dosad, a uloga nove Evropske komisije definisana je kao uloga vlade EU, čime i funkcija predsednika EK kao – superkancelara Evrope.

Najnovije reakcije pokazuju, međutim, da rečeno, i pred izbore obećano, ne bi trebalo doslovce shvatiti. Sve tri pomenute članice EU, i ne samo one, pokazuju malo volje, a još manje spremnosti da se odreknu svojih nadležnosti zarad jačanja evropskog zajedništva.

Ovakvo postavljanje najviše dolazi do izražaja kada je o (pre)raspodeli ekonomskih punomoći reč, koje se smatraju okosnicom suvereniteta pojedinih članica. Za razliku od uglavnom zajedničkog nastupanja u spoljnoj politici, ekonomske prinadležnosti se ljubomorno čuvaju. Značaj ekonomije, uzgred, odslikava se u promenjenom rejtingu ključnih ministarstava članica. Resor diplomatije, do pre desetak godina smatran ministarstvom koje ima primat u odlukama države, postao je prestižno-reprezentativna institucija – istinske punomoći su prenete u Brisel, a najvažnija ministarstva su postali resori nacionalnih finansija i privrede.

U tom kontekstu ne začuđuje nagli zaokret evropskog bloka stranaka građanske levice. Ako se pred izbore očekivao da će levica podržati svog kandidata, dosadašnjeg predsednika EP Martina Šulca, a da će konzervativne snage glasati za Junkera, dogodilo se obrnuto. Od minulog vikenda evropski socijalisti, socijaldemokrate i liberali levog centra zdušno podržavaju kandidaturu Junkera, ali uz ključni uslov– njegov zamenik, nadležan za privredni razvoj, morao bi da postane Šulc.

Ako konac delo krasi, a s obzirom na podeljenost poslaničkih frakcija u Evropskom parlamentu, trebalo bi očekivati da u EP dođe do formiranja velike koalicije između konzervativnih stranaka i bloka levice. Ni jedni ni drugi, naime, neće moći da se oslone na sopstvenu većinu. Levica nema većinu. Konzervativci, ili preciznije narodnjaci, brojčano raspolažu većinom poslaničkih mesta, ali bi u slučaju glasanja ostali bez podrške najmanje 35 sopstvenih poslanika– bez sledbenika mađarskog premijera Orbana i bez britanskih odbornika iz tabora premijera Kamerona.

U takvoj situaciji nagodba levice i centra nameće se kao jedinarealna opcija. Pri tome, predsednik EK ne bi imao moć koja je uoči izbora najavljena, a njegov „nezavisni zamenik” bi dobio punomoći za upravljanje privredom, koje bi, ipak, ostale ograničene.