Шеф Европе на мети европских шефова

Очекиванапрепорука шефова држава и влада ЕУ посланицима Европског парламента да за новог шефа Европске комисије (ЕК) изаберу носиоца победничке листе на недавно одржаним изборима за нови посланички сазив континента –изостала је. Десетак дана по саопштењу резултата – који би налагали, у складу са унапред договореном рутином, да заједнички кандидат победничких странака центра и десног центра Жан-Клод Јункер буде препоручен за новог председника ЕК – намећу се три питања: хоће ли бивши премијер Луксембурга постати нови „суперканцелар” Европе, које ће пуномоћи у том случају имати и – хоће ли остати на том положају до краја мандата?   

Реаговања у европским центрима моћи показују да је Јункер доспео међу жрвње интереса три кључне чланице ЕУ – Немачке, Француске и Велике Британије, док, са друге стране, прети понављање избора. После откривања неколико конкретних случајева у којима су двоструки држављани ЕУ два пута гласали, процењује се да је двоструко гласање највероватније уследило у милионима случајева. 

Претња понављања, то јест расписивања нових избора, међутим, сматра се „мањим злом”, док се кључни значај придаје претњама и опоменама које пристижу из Берлина, Париза и Лондона. Реч је о изјавама политичких лидера три чланице које нису биле намењене широкој јавности, али су, ипак, освануле на ударним страницама континенталних медија.

Француски председник Франсоа Оланд изјавио је, подсећања ради, да Париз неће дозволити да буде доведен у положај Атине, да му се са стране диктира како ће уредити своју економску кућу. Немачка канцеларка Ангела Меркел је прошлог уторка, пред састанак шефова држава и влада чланица ЕУ, истакла да би избор Јункера без претходног договора о његовим пуномоћимабио упоредив са објавом рата Берлину и запретила немачким ветом. Британски премијер Дејвид Камерон отишао је најдаље – запретио је превременим расписивањем референдума о напуштању или останку Британије у ЕУ.

Разлози противљења Берлина, Париза и Лондона да Јункер постанешеф ЕК дијаметрално су различити.

Берлину јенекадашњи „Мистер Евро”, Јункер, исувише „мек”када је реч о доследном придржавању (наметнутих) реформи. Пребацује му седа је спреман да допринесе разводњавању досадашњег диктата штедње, „наивно верујући” да би тиме оживео привредни развој и допринео сузбијању незапослености. Паризу је Јункер исувише радикалан. Јелисејска палата би на тој функцији радије видела човека, наравно Француза, који би поново оживео праксу државних интервенција у привреди зарад превазилажења последица економске кризе. Лондон, најзад, одбија било какву помисао да ЕК предводи личност која би отишла корак даље у обједињавању европске политике – што се са оне стране Ламанша сматра атаком на вековни суверенитет Острва.

Ма колико се мотиви Јункерових противника разликовали, у збиру указују на срж проблема. Избори за Европски парламент, наиме, својевремено су најављени као кључни корак ка јачању европског јединства. Новом сазиву Европског парламента обећан је већи значај него досад, а улога нове Европске комисије дефинисана је као улога владе ЕУ, чиме и функција председника ЕК као – суперканцелара Европе.

Најновије реакције показују, међутим, да речено, и пред изборе обећано, не би требало дословце схватити. Све три поменуте чланице ЕУ, и не само оне, показују мало воље, а још мање спремности да се одрекну својих надлежности зарад јачања европског заједништва.

Овакво постављање највише долази до изражаја када је о (пре)расподели економских пуномоћи реч, које се сматрају окосницом суверенитета појединих чланица. За разлику од углавном заједничког наступања у спољној политици, економске принадлежности се љубоморно чувају. Значај економије, узгред, одсликава се у промењеном рејтингу кључних министарстава чланица. Ресор дипломатије, до пре десетак година сматран министарством које има примат у одлукама државе, постао је престижно-репрезентативна институција – истинске пуномоћи су пренете у Брисел, а најважнија министарства су постали ресори националних финансија и привреде.

У том контексту не зачуђује нагли заокрет европског блока странака грађанске левице. Ако се пред изборе очекивао да ће левица подржати свог кандидата, досадашњег председника ЕП Мартина Шулца, а да ће конзервативне снаге гласати за Јункера, догодило се обрнуто. Од минулог викенда европски социјалисти, социјалдемократе и либерали левог центра здушно подржавају кандидатуру Јункера, али уз кључни услов– његов заменик, надлежан за привредни развој, морао би да постане Шулц.

Ако конац дело краси, а с обзиром на подељеност посланичких фракција у Европском парламенту, требало би очекивати да у ЕП дође до формирања велике коалиције између конзервативних странака и блока левице. Ни једни ни други, наиме, неће моћи да се ослоне на сопствену већину. Левица нема већину. Конзервативци, или прецизније народњаци, бројчано располажу већином посланичких места, али би у случају гласања остали без подршке најмање 35 сопствених посланика– без следбеника мађарског премијера Орбана и без британских одборника из табора премијера Камерона.

У таквој ситуацији нагодба левице и центра намеће се као јединареална опција. При томе, председник ЕК не би имао моћ која је уочи избора најављена, а његов „независни заменик” би добио пуномоћи за управљање привредом, које би, ипак, остале ограничене.