Siva zona emitera

Za svaku pohvalu je angažovanje Oebsa da zaštiti redakcije i novinare od pritisaka, da se obezbedi sedmoj sili nesmetano izveštavanje i da im se garantuje apsolutna sloboda. Dobro je što su i ambasador EU u Srbiji, kao i njegove kolege iz najuticajnijih zemalja stali u zaštitu srpskih medija i vlastima u Srbiji otvoreno poručili da je sloboda medija – fundamentalno pravo u svim uređenim državama.

I sam sam više puta pisao EK, Oebsu, a u razgovorima sa ambasadorima uticajnih zemalja ukazivao na problem SOS kanala, kome su Ratel i RRA na javnom konkursu dodelili neispravnu frekvenciju i tako ga doveli na rub propasti, oduzevši mu ne pravo na slobodu, već – pravo na rad. Nažalost, nikada se Oebs nije oglasio ovim povodom.

Godinama pokušavam da skrenem pažnju na još jedan problem koji ozbiljno ugrožava opstanak domaćih emitera. To je status prekograničnih kanala – TV kanala koji svoje programe emituju iz inostranstva, a reemituju ih na teritoriji Srbije. Naša država se obavezala da tim kanalima omogući reemitovanje, ali bez prekrajanja i menjanja sadržaja. Međutim, svakodnevno na više od 50 tih ,,prekograničnih kanala” krši se Evropska konvencija i Zakon o prekograničnoj televiziji, koji u članu 2 stav b eksplicitno definiše da je „reemitovanje – preuzimanje kompletnih i nepromenjenih sadržaja usluga televizijskog programa”, što znači da se reklame na ovim kanalima nezakonito emituju iz improvizovanih studija u Beogradu, a novac odlazi na račune tih kanala u inostranstvo.

Iako Oebs zagovara princip „jednake mogućnosti za sve medije” (,,nediskriminatorno poslovno okruženje”), sve ove godine nije im zasmetalo što su ti kanali u Srbiji van pravnog, fiskalnog i poreskog sistema Srbije, niti su se ikad zainteresovali za ovaj problem koji ugrožava opstanak medija koji imaju dozvole RRA i za koje važe svi zakoni države Srbije.

Jer zamislite da u Knez Mihailovoj ulici imate kafanu (čitaj: domaći emiter), u kojoj radi deset ljudi, i za čiji rad plaćate sve poreze i dažbine, isplaćujete im plate, za svaku uslugu izdajete fiskalni račun. Uredno plaćate i kiriju za iznajmljeni lokal, firmarinu i sve druge komunalne takse. Međutim, pored vašeg lokala je komšija – „stranac” iz EU (čitaj: prekogranični kanal). I on ima deset radnika, ali nisu prijavljeni, isplaćuje ih u kešu, na lokal ne plaća kiriju, ne izdaje fiskalne račune, ne plaća PDV, poreze ni doprinose... U vaš lokal redovno dolaze razne inspekcije, komšijin zaobilaze... I pošto niste u stanju da izdržite konkurenciju zatvorićete kafanu. U vaš lokal (čitaj: domaći emiter) useljava se novi gazda (čitaj: prekogranični kanal) i tako u čitavoj Knez Mihailovoj (čitaj: Srbiji) su sve nove kafedžije (čitaj: prekogranični kanali). Nekadašnji vlasnici (čitaj: domaći emiteri), uz dugove i kredite, odlaze u stečaj, a njihovi radnici na ulicu i na biro...

Da ne bi svi domaći emiteri doživeli sudbinu „kafedžija” iz Knez Mihailove, postavljam pitanje misiji Oebsa u Beogradu, gospođi Dunji Mijatović i svima koji su, s pravom, zabrinuti za slobodu i položaj medija u Srbiji i zbog pritisaka kojih zasigurno ima – da li znaju da se više od 30 odsto novca od marketinškog budžeta namenjenog elektronskim medijima u Srbiji nalazi u tzv. sivoj zoni i odlazi preko granice? Da li zaista misle da istu šansu u Srbiji imaju domaći privatni mediji, koji se finansiraju iz sopstvenih izvora, i privilegovani strani kanali, koji programe reemituju u Srbiji, bez obaveze da poštuju bilo koji zakon Srbije ?

Vlasnik i direktor SOS kanala