O krivici za Prvi svetski rat

Već dve godine srpska javnost je svedok glasne i uporne, nove revizije tumačenja istorije uzroka Prvog svetskog rata. Veliki broj autora kao što su Kristofer Klark, Margaret Makmilan, Šon Mekmikin, predstavili su novo i široko prihvaćeno tumačenje prema kome se ovaj rat dogodio kao posledica slučajnog niza nesrećnih i spontanih događaja. Vreme pre stotinu godina i sadašnje spajaju samo dve činjenice: evropska harmonija i vanevropska pretnja. Nesumnjivo, 1914. ta pretnja bila je Srbija.

Dosadašnje reakcije na ove, nekim novim dokumentima nepotkrepljene teze, uglavnom su zanemarile činjenicu da su ove monografije u metodološkom smislu prilično klimave i to baš kad je reč o Srbiji i Balkanu. Naime, nejasno je kako neka zemlja može biti istovremeno ključna za početak svetskog rata,ali i civilizacijski, tehnološki i politički inferiorna u odnosu na sve svoje susede. Kako Klark može da zastupa tezu o krivici Srbije, a da prethodno ne analizira i pobije briljantne zaključke velikog srpskog istoričara Andreja Mitrovića i njegovog dela „Prodor na Balkan i Srbija”... Čudno je da Margaret Makmilan može da tvrdi da je Srbija 1914. imala ulogu kakvu je u našem vremenu igrao Iran, a da pritom nije primetila da je Sarajevski atentat (koji su izveli državljani Austrougarske) jedini atentat u inostranstvu koji ima nekakve veze sa Srbijom.

Srbija je bila kolateralna proizvoljnost mnogih autora – parija bez zaštite, sa elitom koja je delom korumpirana i uglavnom onemogućena da u globalnim medijima nastupi u ulozi koja joj nije unapred zadana. Ta uloga je jasna. Poneki Srbin može biti pozitivac – naravno ukoliko je zgađen nad svojim narodom ili istovremeno premlad i blesav – ali je Srbija vertikala večitog zla.

O ljudskoj prirodi govori činjenica da su i Klark i Makmilanova – kad su naši nemoćni mediji i skučena intelektualna javnost ipak uspeli da nekako skrenu međunarodnu pažnju na, u najmanju ruku, čudan pristup koji su imali samo kad je reč o Srbiji – ponovo menjali i ublažavali svoje stavove. Klark je tvrdio da nikada Srbiju nije okrivio za izbijanje Prvog svetskog rata (ali je knjigu o izbijanju rata započeo Majskim prevratom u Srbiji i time ili predstavio Srbiju kao uzrok ili pokazao ignoranciju nespojivu sa nekim ko je prodao 325.000 knjiga). Makmilanova je za rat optužila Austrougarsku, Nemačku i Rusiju.

Kako god tumačili uzroke Prvog svetskog rata, retki su naučnici pošli putem spomenutog istoričara Andreja Mitrovića i na osnovu poznatih i objavljenih dokumenata diplomatija Austrougarske i Nemačke rekonstruisali ili dekonstruisali tezu koju danas podupire 90 odsto školovanih svetskih istoričara koji nemaju publicitet kao Klark ili Makmilanova. Austrougarska je pošto je skoro dva veka trpela samo poraze i ostala bez poseda i prevlasti u Italiji i nemačkim zemljama, kao jedina sila bez kolonija, želela da početkom 20. veka proširi svoj uticaj na Balkanu. Do 1907. pokušavala je da Srbiju pretvori u koloniju. Upravo je uspon Srbije posle 1903. i nepovoljan razvoj odnosa među velikim silama doveo do promene politike Austrougarske – nova generacija njenih političara koja je na vlast stupila posle 1907. želela je da osvoji Srbiju. Carinski rat, aneksiona kriza, balkanski ratovi bili su i epizode austrougarskih pritisaka na Srbiju u kojima je Beograd uglavnom popuštao... Teze o pretnji Srbije padale su u vodu na veleizdajničkim procesima u samoj Dvojnoj monarhiji, ali takva istina nije bitna savremenim umetnicima koji su na mržnji prema narodu iz koga su potekli stvorili masne karijere.

Konstrukciju krivice Srbije za Prvi svetski rat najbolje pokazuju dosadašnja spominjanja Sarajevskog atentata u britanskom parlamentu. Poslanik Mekmaster je 1915. pitao šefa diplomatije da li je vlada znala za pripreme Beča da 1913. napadne Srbiju. Ministar mu je odgovorio da vlada nije znala ono što je 1915. postalo poznato. Za markiza Lotijana je 1935. Prvi svetski rat bio posledica delovanja vojnih komandanata koji su zloupotrebili Sarajevski atentat koji je bio tek „incident”. Jedan poslanik je 1973. bio uveren da se atentat dogodio u Srbiji. Posle pada Berlinskog zida poslanik Menzis Kembel smatrao je rat posledicom „nacionalizma koji je krvava pojava”. Usred rata u Bosni markiz Menkneir tvrdio je da je atentator na Franju Ferdinanda Vaso Čubrilović bio preteča nacista i boljševika, a da su progoni srpska specijalnost i pre juna 1914. godine. Konačno, 2000. poslanik Marsden zaključio je da Prvi svetski rat ne bi ni izbio da je Britanija intervenisala protiv Srbije i saveznika u Balkanskom ratu 1912. godine.