Londonski Hamlet „za poneti”

Na samom početku predstave „Hamlet” reditelja Dominika Dromgula i Bila Bakhursta, jedan od engleskih glumaca je poželeo beogradskoj publici dobro veče na srpskom jeziku, objašnjavajući nam zatim da gledamo produkciju koja je na velikoj svetskoj turneji i da je Srbija do sada dvadeset i treća zemlja koju posećuju. Sam taj čin uvodnog obraćanja na srpskom jeziku, najočiglednijeg i najdirektnijeg načina da se osvoji lokalna publika (i zato često korišćenog u različitim oblicima popularnih predstava), odmah je definisao suštinu ove predstave, kao spektakla, događaja koji će prevashodno delovati na površini gledaočevog iskustva, bez pretenzija da ulazi u duboka tumačenje Šekspirovog teksta.

U naredna dva i po sata beogradska publika je gledala brzo i dinamično scensko čitanje „Hamleta”, umešano kao red pesme, red plesa, red monologa, red dijaloga, red pantomime, što je uspešan recept za zadovoljenje potreba šire publike. Ovom Hamletu (Ladi Emeruva) svakako fali dubine i introspektivnosti, ne muče ga previše egzistencijalne dileme, naprotiv, on nastoji da podvuče njihovu komičku stranu, približavajući se sigurno na taj način mlađim generacijama. Likovi Polonija, Rozenkranca i Gildensterna u ovoj predstavi su posebno farsični, izvajani u grubljim crtama, skoro kao da su iz komedije del arte, ili Čaplinovih komedija, ili serije „Beni Hil”, na primer.

Osam izvođača predstavlja skraćenu radnju Šekspirove tragedije, igraju različite uloge u preovlađujuće deklamativnom tonu, bez suptilnije psihologizacije, fizički izražajno, a takođe i sviraju, pevaju, plešu. Zanimljiva je scena „Mišolovke” u kojoj isti glumci veoma farsično igraju i glumce i gledaoce ove čuvene „predstave u predstavi” koja treba da ulovi krivce za smrt kralja (Gertruda i Klaudije). Primećujemo da nivo farse u ovoj sceni više priliči stilu igre putujućih glumaca iz „Sna letnje noći” koji izvode scene o Piramu i Tizbi, nego stilu „Hamleta”.

Svedena scenografija koju čine zavese i gomila kofera reprezentativna je za suštinu ove produkcije, a to je da je ona putujuća predstava, zgodna da se spakuje u kombi i krene na nepregledno dugačak put. Tokom gigantske dvogodišnje turneje, Dromgulov i Bakhurstov „Hamlet” obići će čak dve stotine i pet zemalja, igrajući na najrazličitijim scenskim prostorima, od pustih poljana do raskošnih nacionalnih teatara. Vezano za tu činjenicu, treba razumeti njenu spektakularnu prirodu, neslojeviti tretman Šekspirove dramaturgije. Londonski Gloub teatar je svakako unikatna institucija sa tim pravom, imajući u vidu da je osnovni razlog njihovog današnjeg rada globalno i masovno održavanje sećanja na nedostižnu veličinu elizabetanskog genijalca, što prevashodno znači obraćanje gledaocima koji nisu šekspirolozi.

Na kraju se otvara pitanje da li bi možda bilo bolje da je izbor za ovu vrstu ambicioznog putujućeg projekta pao na neku od poznatih Šekspirovih komedija, možda na pomenutu „San letnje noći”. Onda (malobrojniji) gledaoci sa višim estetskim zahtevima ne bi imali puna usta argumenata protiv ove predstave koja naravno da ne doseže dubine Šekspirove tragedije. Kako god, ovaj „Hamlet” neosporno ispunjava svoju osnovnu misiju, a to je popularno vođenje kroz Šekspirov svet, teatar.