Лондонски Хамлет „за понети”

На самом почетку представе „Хамлет” редитеља Доминика Дромгула и Била Бакхурста, један од енглеских глумаца је пожелео београдској публици добро вече на српском језику, објашњавајући нам затим да гледамо продукцију која је на великој светској турнеји и да је Србија до сада двадесет и трећа земља коју посећују. Сам тај чин уводног обраћања на српском језику, најочигледнијег и најдиректнијег начина да се освоји локална публика (и зато често коришћеног у различитим облицима популарних представа), одмах је дефинисао суштину ове представе, као спектакла, догађаја који ће превасходно деловати на површини гледаочевог искуства, без претензија да улази у дубока тумачење Шекспировог текста.

У наредна два и по сата београдска публика је гледала брзо и динамично сценско читање „Хамлета”, умешано као ред песме, ред плеса, ред монолога, ред дијалога, ред пантомиме, што је успешан рецепт за задовољење потреба шире публике. Овом Хамлету (Лади Емерува) свакако фали дубине и интроспективности, не муче га превише егзистенцијалне дилеме, напротив, он настоји да подвуче њихову комичку страну, приближавајући се сигурно на тај начин млађим генерацијама. Ликови Полонија, Розенкранца и Гилденстерна у овој представи су посебно фарсични, извајани у грубљим цртама, скоро као да су из комедије дел арте, или Чаплинових комедија, или серије „Бени Хил”, на пример.

Осам извођача представља скраћену радњу Шекспирове трагедије, играју различите улоге у преовлађујуће декламативном тону, без суптилније психологизације, физички изражајно, а такође и свирају, певају, плешу. Занимљива је сцена „Мишоловке” у којој исти глумци веома фарсично играју и глумце и гледаоце ове чувене „представе у представи” која треба да улови кривце за смрт краља (Гертруда и Клаудије). Примећујемо да ниво фарсе у овој сцени више приличи стилу игре путујућих глумаца из „Сна летње ноћи” који изводе сцене о Пираму и Тизби, него стилу „Хамлета”.

Сведена сценографија коју чине завесе и гомила кофера репрезентативна је за суштину ове продукције, а то је да је она путујућа представа, згодна да се спакује у комби и крене на непрегледно дугачак пут. Током гигантске двогодишње турнеје, Дромгулов и Бакхурстов „Хамлет” обићи ће чак две стотине и пет земаља, играјући на најразличитијим сценским просторима, од пустих пољана до раскошних националних театара. Везано за ту чињеницу, треба разумети њену спектакуларну природу, неслојевити третман Шекспирове драматургије. Лондонски Глоуб театар је свакако уникатна институција са тим правом, имајући у виду да је основни разлог њиховог данашњег рада глобално и масовно одржавање сећања на недостижну величину елизабетанског генијалца, што превасходно значи обраћање гледаоцима који нису шекспиролози.

На крају се отвара питање да ли би можда било боље да је избор за ову врсту амбициозног путујућег пројекта пао на неку од познатих Шекспирових комедија, можда на поменуту „Сан летње ноћи”. Онда (малобројнији) гледаоци са вишим естетским захтевима не би имали пуна уста аргумената против ове представе која наравно да не досеже дубине Шекспирове трагедије. Како год, овај „Хамлет” неоспорно испуњава своју основну мисију, а то је популарно вођење кроз Шекспиров свет, театар.